Tanja Ignjatović je psihologinja i doktorska kandidatkinja na Fakultetu političkih nauka te programska koordinatorica u Autonomnom ženskom centru u Beogradu. Članica je nekoliko radnih skupina za izradu strateških i drugih dokumenata u području institucionalne i društvene podrške ženama sa iskustvom nasilja u partnerskom odnosu i nasilja u obitelji. Autorica je knjige “Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu – model koordiniranog odgovora zajednice” (Beograd, Rekonstrukcija Ženski fond, 2013.).
Također, koordinira regionalnim projektom čiji je cilj promocija i zagovaranje za punu primjenu Istanbulske konvencije (Konvencija Vijeća Europe o sprječavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i obiteljskog nasilja). Nakon još jednog, ovoga puta višestrukog ubojstva, motiviranog muškim nasiljem nad/prema ženama (2. srpnja 2016.) pisale smo o njezinom gostovanju na rs.n1.info u emisiji “Novi dan” gdje je govorila o obrascima toga nasilja kao širem društvenom problemu. Razgovarale smo o tim obrascima, o problemima nesuočavanja društva s nasiljem prema ženama, o jeziku koji ne odražava stvarno stanje rodnog aspekta nasilja i ubojstava žena i o regionalnim nastojanjima feministkinja i važnosti uvođenja i pune primjene Istanbulske konvencije i drugih međunarodnih dokumenata.
Započela bih s onim o čemu ste govorili u emisiji “Novi dan” nakon ubojstava u Žitištu. Motiv ubojstava je bila ljubomora bivšeg supruga, što je čest obrazac. U kakvoj su vezi manifestacije ljubomore i kontrole s patrijarhalnim obrascem posjedovanja odnosno vlasništva nad ženom?
Ja tu vidim direknu i čvrstu povezanost. Patrijarhat nedvosmisleno, u svim svojim varijacijama kroz vreme, privileguje muškarce. Njegov uticaj je ideološki, ali i sistemski i strukturalan, jer određuje sveukupne vrednosti, znanje, kulturu, nauku, zakone, institucionalnu praksu, a ne samo običaje, tradicionalne vrednosti, individualne stavove i uverenja. Istovremeno, zbunjujuće je to što nas sve vreme uče i govore da je nauka objektivna, vrednosno neutralna, da su zakoni jednaki za sve, iako oduvek postoji dominacija samo jedne perspektive – muške perspektive razumevanja, označavanja, vrednovanja, objašnjavanja, normiranja… Ujedinjujući princip ponašanja nasilnika, bez obzira na sve razlike u njihovim karakteristikama i ponašanjima, jeste stav o vlasništvu. Nasilnik duboko veruje da mu partnerka pripada, od ulaska u vezu do kraja života. To je i najčešći razlog zašto se ubistva žena često događaju u trenutku kada ona nagovesti ili pokušava da prekine partnersku vezu. Jer nasilnik smatra da partnerka nema pravo da prekine odnos, svakako ne pre nego što on bude spreman da to učini. Ako po čemu možete da prepoznate nasilnog muškarca, onda je to kontrola, insistiranje na tome da je “njegova poslednja”; uverenje da ima pravo, da mu pripadaju posebna prava i privilegije, zahtevan je i insistira da bude po njegovom; ne poštuje, smatra da je njegova partnerka manje vredna, sposobna, osećajna i prema njoj se odnosi kao prema objektu; manipuliše, izvrće argumente, ume da bude dobar, čak nežan. Ako mu to koristi, u spoljnom svetu se prikazuje pozitivno, tako da ni najbliži prijatelji i susedi ne mogu da pretpostave kakav je u privatnim, odnosno u partnerskom odnosu.
U ovom ponašanju muškarcima snažnu podršku pružaju partijarhalne vrednosti i pravila. Zato oni neuporedivo lakše ostvaruju kontrolu nad ženama, nego što je moguć obrnuti uticaj, čak i kada žene nastoje to da urade.
Ujedinjujući princip ponašanja nasilnika, bez obzira na sve razlike u njihovim karakteristikama i ponašanjima, jeste stav o vlasništvu.
Govorili ste i o tome kako društvo, pa onda tako ni mediji, ne razlikuju sukob/svađu i nasilje/zlostavljanje, posebno psihičko nasilje.
Ni profesionalci i profesionalke, uključujući one koje rade u centrima za socijalni rad, često ne prave razliku između svađe/sukoba, verbalne agresije i psihičkog zlostavljanja. Problem je što društvo i mediji ne razlikuju ove pojave, te žena, koja nije sigurna o čemu se radi u njenom intimnom partnerskom odnosu, ne može (lako) doći do informacije. Veći je problem kada se ona obrati instituciji tražeći informaciju, savet ili pomoć, a profesionalci ne prepoznaju nasilje. Ta greška u razumevanju i imenovanju ponašanja vodi ka upućivanju na intervencije koje su nedelotvorne, nekada čak vrlo rizične za bezbednost žene (kao što su posredovanje, mirenje, porodično ili partnersko savetovanje).
{slika}
Psihičko nasilje, koje ima brojne manifestacije, posebno je rizično i uporno kada partner pokazuje posesivnu pažnju, opsesivnu vezanost za partnerku, ljubomoru koja se širi na svaki njen odnos, uključujući i odnos sa decom. On ulazi u partnersku vezu sa više moći, a da bi održao nadmoć (koja je uvek cilj nasilnog ponašanja), on koristi različite taktike, jer dobro poznaje svoju partnerku (njene resurse, potrebe, slabosti). Koristi taktike kontrole koje se šire na sve aspekte ženinog života, taktike izolacije, da bi je odvojio od bliskih osoba koje bi mogle da budu izvor informacija, podrške i konkretne pomoći.
Problem je u tome što nasilnik ume vešto da kamuflira svoje ponašanje, vešt je u racionalizacijama i izvrtanju realnosti, što zbunjuje ženu. Ako je ona sklona (a često jeste, jer se žene tako socijalizuju) da prašta, prihvata, razume, verovatno je da će preći preko prvih znakova. To je često i pod uticajem široko rasprostranjenog mišljenja da je ljubomora u partnerskom odnosu znak velike ljubavi. Međutim, nasilniku nije dovoljna samo ženina puka pokornost. On mora da “psihološki opravda” svoje nasilje, te želi ženino odobravanje, s kranjim ciljem stvaranja (dobro)voljne žrtve. Ta se pozicija učvršćuje nametanjem besmislenih zahteva, hirovitim ponašanjem koje ne može da se predvidi, koje nije povezano sa kontekstom. To ženi onemogućava, ne samo da ga razume, prihvati i da se adaptira na ograničeni broj zahteva i pravila, već je održava u stalnoj strepnji od toga šta se može dogoditi. Uz ova ponašanja idu pretnje, prinude, ucene, koje i bez fizičkog nasilja mogu da održavaju ženu u strahu i pokornosti.
Počele smo razgovor time koliko je imenovanje, označavanje pojava i ponašanja važno. Možete li reći nešto o tome kako i zašto jezik odražava (ili ne odražava) ono što se stvarno dešava? Možemo li tu govoriti o jezičnim politikama?
Da li je svađa ili nasilje – razlika je velika! Naravno, važna je i razlika u percepciji, ali i kako imenujemo to što opažamo da se dešava. Jezikom možemo da prikrijemo elemente događaja, ili da ih učinimo vidljivim, ili da ih prenaglasimo (nekad to radimo nesvesno, nekada sasvim svesno). Jezik je uvek politika, pitanje je samo koliko smo toga svesni, a često nismo. Naše je obrazovanje previše usmereno na usvajanje (gotovih znanja i istina), umesto na propitivanje, problematizovanje, diskutovanje, istraživanje… Isto kao i celokupna socijalizacija, mi jezikom usvajamo dominantnu kulturu, vrednosti, društvene stavove i norme…. i manje ili više svesno ih reprodukujemo i čuvamo.
Iz jezika očito nestaje ključni akter nasilja – muškarac? Kakve su posljedice toga?
Nije moja ideja – u feminističkim krugovima se već dugo govori o tome kako se jezičko izbegavanje upotrebljava da bi se izbeglo imenovanja muškaraca kao ključnih aktera u nasilju prema ženama, ali i u većini drugih formi nasilja. Kada čitate naše ranije tekstove, većina je koristila izraze “muško nasilje prema/protiv žena”, onda je to postalo “nasilje prema ženama”, onda “nasilje u partnerskom odnosu” ili “rodno zasnovano nasilje”, tako da se ovo “rodno” ne razume kao nasilje prema ženama zato što su žene. Ista stvar je prisutna u većini naučnih tekstova i istraživanja, u zakonima, i odražava politiku.
Jezikom možemo da prikrijemo elemente događaja, ili da ih učinimo vidljivim, ili da ih prenaglasimo (nekad to radimo nesvesno, nekada sasvim svesno). Jezik je uvek politika, pitanje je samo koliko smo toga svesni, a često nismo.
Nestajanje muškaraca iz nasilja implicira da u partnerskom odnosu nasilnik može biti i žena i muškarac, kao i žrtva, te da tu postoji rodna simertija, a ne izraziti rodni disbalans. I to stvara praktične implikacije – odgovornost za nasilje je podeljena (obe strane su odgovorne, možda jedna malo više, jer koristi fizičko nasilje, ali…), izjednačavaju se različite forme nasilja (verbalna agresija i psihička zloupotreba ili fizičko nasilje), intervencije su jednake za obe strane (prekršajno će biti kažnjen i on i ona, možda on malo većom sumom novca). Ne uzima se u obzir razlika u moćima (početna nejednakost), te se ni društveni resursi ne usmeravaju tako da ojačavaju ženu – da joj pruže informaciju, podršku, zastupanje prava, osnaživanje za nezavisnost, niti je intervencija lako dostupna, sveobuhvatna i specifična u odnosu na njenu situaciju.
Ako i upotrebljavamo “umekšani” jezik sa idejom da se tako ostvaruje neki drugi, opštiji cilj (da ne ulazimo u to da li je to moguće), važno je da snažno podržavamo sve one žene koje ga ne upotrebljavaju – koje žele da stvari budu jasno imenovane. Imenovanje je posebno važno u vremenu u kojem sve govorimo “politički korektnim jezikom”, u kojem se i desnica zalaže za rodnu ravnopravnost, ali će svim snagama zagovarati protiv prava žena da odlučuju o rađanju, i protiv je nasilja u porodici, ali je čvrsto za očuvanje porodice…. Zato je jasno imenovanje važno, jer nas vraća na pitanja vrednosti, koja su u pozadini retorike, odluka, akcija. Možda zbog toga, Autonomni ženski centar je predložio da se novi nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti zove Zakon o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti. Naš predlog, verovatno, neće proći, ali smo (bar za sada) zaustavile da se taj zakon nazove Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca.
“Ako i upotrebljavamo ‘umekšani’ jezik sa idejom da se tako ostvaruje neki drugi, opštiji cilj (da ne ulazimo u to da li je to moguće), važno je da snažno podržavamo sve one žene koje ga ne upotrebljavaju – koje žele da stvari budu jasno imenovane.”
Možete li reći nešto o problemima sa statistikama povezanim s rodno zasnovanim ubojstvima žena, odnosno s policijskom evidencijom?
Ono što je problem u vezi sa femicidom koji dolazi od partnera/bivšeg partnera ili člana porodice, a koji pratimo, je što zapravo ne znamo tačan broj ni tih dela na godišnjem nivou. Broj kojim raspolažu ženske grupe je samo ono što je zabeleženo u medijima. Sva druga ubistva, koja nisu zabeležena (ili do kojih nismo došle), ostaju izvan tog broja. Do skora je problem sa policijskom evidencijom bio u tome što ona registruju učinioca dela (a ne žrtvu). To znači da u svim slučajevima kada je ubica izvršio samoubistvo, to nije evidentirano, jer nema krivičnog postupka. Ozbiljan problem je i činjenica da u broju ubijenih žena ne figuriraju i sve one žene koje su umrle pod sumnjivim okolnostima, kao posledica teškog prebijanja, a da to iz različitih razloga nije registrovano.
Ove nedelje je Zaštitnik građana predstavio zbirnu preporuku povodom 14 slučajeva ubistva žena od strane partnera, u kojima su se žene prethodno obratile nekoj od institucija (policiji, centru za socijalnu zaštitu ili zdravstvenoj ustanovi). U 12 slučajeva su utvrđeni propusti u postupanju. Naravno, ubica je u svakom pojedinačnom slučaju odgovoran za izvršenje ubistva, i propusti profesionalaca ne mogu umanjiti njegovu odgovornost, ali da je urađeno drugačije, to bi moguće promenilo ishod. Međutim, ono što ozbiljno uznemirava, što ukazuje na (dubok) sistemski problem, je činjenica da se ponavljaju “tipični propusti” i da pravila za postupanje postoje, ali se ne primenjuju. I tu sistem ne pokazuje odgovornost, ne vrši analizu grešaka, ne formuliše obavezujuća pravila, ne kontroliše primenu tih pravila, ne proziva individualnu odgovornost postupajućih profesionalaca. Logična posledica takvog stanja je da se ubistva žena koje su zatražile pomoć institucija ponavljaju.
“Ono što ozbiljno uznemirava, što ukazuje na (dubok) sistemski problem, je činjenica da se ponavljaju ‘tipični propusti’ i da pravila za postupanje postoje, ali se ne primenjuju. I tu sistem ne pokazuje odgovornost, ne vrši analizu grešaka, ne formuliše obavezujuća pravila, ne kontroliše primenu tih pravila, ne proziva individualnu odgovornost postupajućih profesionalaca.”
U javnom diskursu, prvenstveno od političara/ki, možemo čuti kako problemi s nasiljem nastaju u obitelji i onda se prelijevaju u društvo. Kako to komentirate?
I u Srbiji se to često čuje – porodica (to uvek znači tradicionalna) je u krizi, porodične vrednosti (uvek tradicionalne) su se izgubile… i zbog toga dolazi do nasilja (kao da ga ranije nije bilo), a ono se “preliva” u društvo, u školu, na ulice, na sportske terene…. Ne bih rekla da je to smer kretanja, sigurno ne dominantan. Svako društvo, ali baš svako, manje ili više kontroliše i reguliše porodicu, direktno ili preko serije posrednika. Ta tradicionalna porodica, uvek heteroseksualna, uvek sa ocem na čelu porodice, je patrijarhat na delu. Žene plaćaju cenu za (svaki) pokušaj da obezbede svoju autonomiju. Ali, pitanje je da li bi (i apsolutna) pokornost garantovala nenasilje, ili je baš to nasilje.
Naša se ponašanja u svim sferama i odnosima oblikuju prema dominantnim pravilima, te je jasno da je društveni uticaj moćan, odnosno presudan. Dakle, društvo daje dozvolu muškarcima za nasilje (prema ženama, prema deci, prema životinjama, jedni prema drugima) u različitim sferama (porodici, sportu, politici, profesiji, ratovanju) i ono ga legitimizuje, jer je nasilje centar patrijarhata i patrijarhalnih odnosa. To ima implikacije na mas-medije, na kulturu, imaginaciju, simbole, ali i na porodicu.
Što je Srbiji donijela ratifikacija Istanbulske konvencije? Zašto je bitno da to država učini?
Srbija je ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama krajem 2013. godine, kao osma država članica SE, što je svakako pohvalno. Reklo bi se da je to izraz političke volje i spremnosti da se postojeći zakoni i politike, a posebno praksa, usaglase sa standardima Konvencije. Međutim, nakon toga, država nije učinila ništa (osim imenovanja Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Vlade RS za telo koje će koordinirati primenom, praćenjem i izveštavanjem o stanju).
Ipak, zašto je bitno ratifikovati Konvenciju – jer tada njen sadržaj postaje obavezujući za državu, a sama ratifikacija je usvajanje zakona, koji je onda deo pravnog sistema jedne države. To daje mogućnost svima nama da zahtevamo promenu, odnosno primenu, da predlažemo rešenja čiji je minimalni standard to što piše u Konvenciji, da budemo akteri primene (jer Konvencija to eksplicitno navodi), da (nezavisno) pratimo primenu, (nezavisno) procenjujemo efekte, o tome izveštavamo nadležna državna i nadležno telo Saveta Evrope.
To što država nije napravila ni sveobuhvatnu analizu stanja, kako bi na bazi podataka mogla da utvrdi šta se mora menjati i prioritete, to što u Srbiji usaglašavanje sa standardima Konvencije svode na izmenu krivičnog zakonodavstva, je drugi problem. Ženske organizacije, na čelu sa Autonomnim ženskim centrom, su spremno dočekale Konvenciju od trenutka kada je stavljena na potpisivanje (2011).
Vi možda i znate, jedna velika ženska koalicija (29 ženskih organizacija iz regiona) već četiri godine sarađuje na zajedničkom projektu čiji je glavni cilj ratifikacija i puna primena Konvencije SE protiv nasilja prema ženama. U Hrvatskoj, naše su partnerice Centar za žene žrtve rata ROSA i Autonomna ženska kuća, kao i nekoliko ženskih organizacija iz različitih regija Hrvatske. Mi smo izradile zajedničku metodologiju za analizu usklađenosti domaćih zakona i politika sa standardima Konvencije, i napravile osnovne studije stanja, kreirale zajedničke indikatore za praćenje primene Konvencije, vodimo zajedničke kampanje (Potpisujem.org). Kampanju je podržao veliki broj građanki i građana iz svih naših država, koji su se aktivno uključivali i u zagovaranje. Naše aktivnosti je podržao i vaš bivši predsednik, gospodin Ivo Josipović, a u Zagrebu je održana konferencija na visokom nivou, na kojoj su učestvovali i tadašnji predsednik države i predsednik Hrvatskog sabora, između ostalih i gospođa Dubravka Šimonović, specijalna UN izveštačica za nasilje prema ženama. Predstavnice ženskih organizacija su imale sastanak sa predsednicom Hrvatske, gospođom Grabar Kitarović.
Ne možemo ulaziti u sve probleme sa zakonskim aktima i dokumentima vezanim uz seksualno nasilje, ali voljela bih da za kraj kažete nešto o tome kako je definirano i na koji način bi trebalo biti redefinirano kazneno djelo – silovanje, a da je to u skladu s Istanbulskom konvencijom i međunarodnim dokumentima?
Pokušaću jednostavnim jezikom da navedem ono što piše u obrazloženjima uz ovaj član Konvencije. Seksualno nasilje, uključujući silovanje, predstavlja namerno ponašanje koje uključuje svaku penetraciju seksualne prirode (čin koji ima seksualnu konotaciju) na telu druge osobe, bez pristanka te osobe, korišćenjem bilo kog dela tela ili predmeta, kao i druge seksualne radnje sa osobom bez njenog/njegovog pristanka, ili navođenje drugog na pokušaj seksualnih radnji s nekom osobom bez njenog/njegovog pristanka (što je karakteristično za odnose zloupotrebe, kada su žrtve prisiljene da stupaju u seksualne odnose sa osobama koje učinilac izabere).
Pristanak je vrlo važno određenje. On mora da bude dobrovoljan i da nastane kao ishod slobodne volje osobe, procenjene u kontekstu datih okolnosti. U tom smislu, kažnjive su sve seksualne radnje bez pristanka, i kada nema fizičkog otpora žrtve (ovde se u obrazloženjima poziva na odluku Evropskog suda za ljudska prava u slučaju M.C. v. Bulgarska, 2013). Dakle, zahteva se procena dokaza u kontekstu, kako bi se u svakom pojedinačnom slučaju utvrdilo da li je žrtva slobodno pristala na seksualne radnje. To uvažava veliki raspon ponašanja žrtve, odnosno ne sme da se zasniva na pretpostavkama o “tipičnom” reagovanju žrtve na seksualno nasilje i silovanje, a posebno ne na rodnim stereotipima o ženskoj i muškoj seksualnosti.
Takođe, seksualno nasilje predstavlja sve seksualne radnje bez pristanka, nezavisno od odnosa između učinioca i žrtve, učinjene prema akuelnim i bivšim supružnicima ili partnerima, prepoznajući verovatnoću da se ova dela dese u toku i nakon raskida veze, zbog čega ne bi smelo da bude izuzetka u inkriminisanju i krivičnom gonjenju.
Kada je u pitanju definicija ovog krivičnog dela u Srbiji, silovanje čini onaj ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog, ili njemu bliskog lica. Dakle, ne pominje se pristanak, a to uvek implicira i da žrtva mora da se brani, odnosno “tipičnu” reakciju. Radnja izvršenja “obljuba ili sa njom izjednačen čin”, predviđena krivičnim delima silovanje i drugim srodnim delima, ne obuhvata sve radnje predviđene Konvencijom (u slučaju penetracije korišćenjem predmeta ili drugog dela tela radilo bi se o krivičnom delu “nedozvoljene polne radnje”, za koje je predviđena značajno niža kazna, uključujući novčanu). Nedosledna je kaznena politika za dela iz ove oblasti, a propisano novčano kažnjavanje je sasvim neprihvatljivo. Konačno, ukoliko je silovanje učinjeno prema bračnom drugu, gonjenje se preduzima po predlogu (žrtve), a ne kao službena dužnost, što čini razliku u postupanju za isto krivično delu u odnosu na bračni status.
Ovo bi mogla biti paradigmatska ilustracija o tome koliko usaglašavanja je potrebno između aktuelnih zakona i standarda Konvencije. Do pune primene putovanje je još duže!
