Marks21 skupina je sastavljane od socijalista/kinja koja kroz svoj rad nastoji klasični marksizam izdignuti iz društvenog pepela prevaziđene teorije te uz implementaciju tradicije internacionalističkog socijalizma, kroz praksu osuvremeniti marksizam kao primjenjivu ideju dvadesetprvog stoljeća. Svojim djelovanjem Marks21 također promiče kako anti-kapitalistički, tako i anti-ratni sentiment kako bi se omogućila uspostava društva lišenog nostalgične političke klime uvjetovane isključivo prošlim političkim djelovanjima i temeljene na recikliranju parola bez kritičkog promišljanja i sagledavanja uvjeta koji u sadašnjem trenutku određuju oblik postojanja marksističke ideje.
Kako biste u nekoliko rečenica predstavili Marks21?
Marks21 je organizacija (mahom mladih) radnika i radnica i studenata i studentkinja. Nastali smo 2008. godine, u jeku svetske ekonomske krize koja je, prema našem mišljenju, formativni događaj istorijske epohe u kojoj se nalazimo. Rođendan nam je, simbolično, 27. marta. Do sada smo učestvovali u brojnim studentskim, radničkim, feminističkim, LGBTQ+ i drugim borbama protiv tlačenja i eksploatacije. Naš cilj i strategija jesu primena marksističke teorije u tradiciji socijalizma odozdo (dakle, kroz masovnu akciju radničke klase i drugih potlačenih) na 21. vek i dalji razvoj marksizma u teoriji i praksi u Srbiji, regionu i šire – otud ime organizacije. Na kraju, naši dugoročni politički ciljevi uključuju stvaranje radničke partije i Balkanske socijalističke federacije kroz zajedničku borbu naroda Balkana protiv kapitalizma, imperijalizma i nacionalizma.
Sam naziv implicira socijalistička stajališta organizacije i njezin fokus na radničku klasu. Kako ste odlučili/ da postoji potreba za takvom organizacijom? Možete li mi reći nešto o više o cilju i načinu samoorganiziranja i djelovanja na van?
Naša organizacija izrasla je iz studentskog pokreta ranih dvehiljaditih – tačnije, iz blokade Filozofskog fakulteta u Beogradu 2006. godine, u kojoj su snage vanparlamentarne radikalne levice odigrale značajnu ulogu, i koja je radikalizovala novu generaciju mladih ljudi sa ovog i okolnih fakulteta. Dve godine kasnije, svetski kapitalistički sistem upao je u najdublju krizu još od Velike depresije dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Kao rezultat, obećanja o svetloj (evro)integrisanoj budućnosti i potpuna dominacija ideja “ekstremnog centra” počeli su da blede i da slabe, naročito među mladima. U tom trenutku, u Srbiji je postojao vakuum na revolucionarnoj levici koja bi se vodila principima klasičnog marksizma i revolucionarnog socijalizma – najmanje od gušenja studentskog i radničkog pokreta ’68. Drugovi i drugarice koji su činili prvu generaciju Marks21 pomislili su da organizacija marksista i marksistkinja može da počne da radi na popunjavanju tog vakuuma. Što se tiče krajnjeg cilja našeg organizovanja – to je revolucionarno obaranje kapitalizma i uspostavljanje novog društvenog poretka koji se zasniva na potrebama ljudi, a ne profita. Naravno, ovakav slogan može da deluje pompezno ili sumanuto kada se čita van konteksta; stoga bi valjalo reći da mi u velikoj meri polažemo na političku strategiju i taktiku i u kratkom i u srednjem roku: povezivanje svih progresivnih društvenih borbi i snaga u jedinstveni front uvek je bila jedna od ideja-vodilja naše organizacije.
Ako pričamo o načinu organizovanja, vodimo se u dobroj meri lenjinističkim principom demokratskog centralizma, mada nam izostanak čvrste strukture i još uvek relativno mala brojnost omogućuju (uz sve probleme koje donose) i da ne stavljamo naročito veliki naglasak na centralistički deo ove krilatice. Doduše, nismo od levičara i levičarki koji se uzdaju u potpuni horizontalizam i konsenzusnu politiku (jer ona zahteva svođenje linije na nešto prihvatljivo svima, bez obzira na nivo političkog razumevanja ili klasne svesti) i svesni smo da bez političke odgovornosti i proverljivog nadmetanja različitih “linija” i “shvatanja” ne može biti istinske demokratije. “Maksimum demokratije u odlučivanju, maksimum centralnosti u sprovođenju odluka” – ovaj moto nas je dobro služio do sada…
Konačno, sve svoje “unutrašnje” odluke – strukturne, kadrovske, teorijske – donosimo s ciljem da nas osposobe da bolje intervenišemo ka spolja i u raznim društvenim borbama. Jako smo ponosni na dosadašnji bilans i radujemo se “novim radnim pobedama”.
Na samom portalu naglašavate da se zalažete za rušenje kapitalizma, neposrednu demokratsku kontrolu radničke klase nad društvom, međunarodnu radničku solidarnost i antiimperijalizam. Na koje sve načine promičete svoje ideje, odnosno koje su vaše metode i alati?
Kao i sa svim drugim, eksperimentisali smo i sa metodima i alatima koje koristimo za promociju svojih stavova. Konstante u radu organizacije u tom pogledu jesu naš sajt marks21.info i naša Fejsbuk stranica, preko koje delimo sadržaje sa sajta, kratke komentare na različite vesti, dnevnopolitičke teme, značajne datume iz istorije međunarodnog radničkog pokreta, kao i sadržaje drugih levih organizacija i progresivnih kolektiva. Preko Fejsbuka, takođe, obaveštavamo javnost koja nas prati o javnim događajima koje organizujemo.
Pored toga, tokom prvih pet godina svog postojanja objavljivali smo i časopis Solidarnost. Solidarnost je bila zamišljena kao mesečnik, mada je u proseku izlazila na svaka dva do tri meseca. Našem starijem članstvu uglavnom je ostala u veoma dragom sećanju kao jedna od centralnih aktivnosti organizacije – časopis je prodavan ispred fakulteta, a novi brojevi promovisani po tada malobrojnim levim centrima okupljanja. Neki od nas nadaju se da ćemo uskoro dovoljno narasti da ponovo počnemo sa proizvodnjom štampanog časopisa – verovatno, kao i tada, u samizdat formatu – a da to ne preoptereti organizaciju i spreči nas da se bavimo drugim aktivnostima i intervencijama (što je i bio razlog iz kog smo odustali od izdavanja Solidarnosti). Arhiva sa svim brojevima u pdf-u može se naći na našem sajtu, za one koje zanima da bace pogled.
Nastojimo i da proširimo izdavačku delatnost organizacije. Do sada smo štampali na desetine pamfleta o raznim pitanjima – što prevođenih sa drugih jezika, što naših autorskih.
Naš najambiciozniji izdavački projekat do sada bilo je prevođenje i izdavanje knjige Siriza u lavirintu britanskog aktiviste i novinara Kevina Ovendena. Knjiga se može nabaviti preko naše stranice i u većim knjižarama u većim gradovima u Srbiji. Kao i sve što proizvodimo, štampana je na latinici, kako bi bila dostupna najvećem mogućem broju ljudi u našem regionu.
Treba naglasiti da su naši stariji članovi napisali – ili učestvovali u pisanju – značajnih knjiga, poput The Economic Struggle for Power in Tito’s Yugoslavia Vladimira Unkovskog-Korice, Dobrodošli u pustinju postocijalizma (zbornik tekstova), ili Balkan Socialist Tradition.
Pod ovo “plasiranje ideja” mogli bismo da uvrstimo i propagandne aktivnosti kao što su tribine, koje organizujemo oko relevantnih i dovoljno bitnih tema; nedeljne diskusije, koje koristimo kao platformu za vežbanje sopstvenog članstva da govori u javnosti i za stvaranje kulture drugarske rasprave sa drugovima i drugaricama sa ostatka levice; konferenciju Marksizam za 21. vek, koja je svoje prvo, veoma uspešno izdanje doživela 2015. godine, kada se nekoliko stotina ljudi okupilo u Domu omladine Beograda da sa nama raspravlja o teoriji, praksi, istoriji i strategiji za levicu u Srbiji i regionu za 21. vek.
Doduše, najbitniji alat za promovisanje sopstvenih ideja jeste prisustvo na terenu, u borbama, i građenje solidarnosti, saradnje i poverenja sa najborbenijim ljudima u zemlji i na Balkanu danas.
{slika}
Da se nadovežem na prethodno pitanje, u kontekstu promicanja spomenutih ideja putem portala, možete li mi reći kakve sve teme portal pokriva? Tko sudjeluje u stvaranju sadržaja za portal?
Portal ima razne rubrike koje su stvarane više ad hoc nego što su deo opšteg uredničkog plana. Samim tim, postoje delovi sajta koji više nisu u redovnoj upotrebi (na primer, na sajtu se može naći cela Tucovićeva Srbija i Arbanija u odeljku koji je bio predviđen za arhivu knjiga), kao i rubrike koje zavise od aktuelnih dešavanja (na primer, rubrika pod imenom Borba iz ličnog ugla, u kojoj prenosimo iskustva simpatizera i simpatizerki, ali i bilo koga ko želi da piše o svojim iskustvima društvenih borbi, upravo sa naglaskom na lične doživljaje i razmišljanja).
Pored toga, postoji set tema o kojima redovno pišemo – radničke borbe u Srbiji, regionu i svetu, antiimperijalizam, antifašizam, žensko oslobođenje, LGBTQ+, istorija, teorija, sindikati, izveštaji sa akcija, saopštenja organizacije, studentska borba…
Najveći deo sadržaja proizvode članovi i članice Marks21, ali značajan deo tekstova na sajtu pisali su i naši saveznici i saveznice sa levice, kao i zainteresovani pojedinci i pojedinke koji su nam se obratili sa željom da pišu o određenim temama. Na kraju, tu su i intervjui sa relevatnim pojedincima i pojedinkama ili predstavnicima i prestavnicama borbenih pokreta i organizacija širom sveta.
Želimo da naš sajt nastavimo da gradimo kao značajan resurs i izvor informacija i analize za čitavu levicu u regionu. U tome ne možemo uspeti ako se učaurimo i zatvorimo. Naravno, postoji i uređivačka politika, ali trudimo se da budemo konstruktivni i inkluzivni.
Tko čini redakciju i kako redakcija funkcionira?
Redakciju, po trenutnom unutrašnjem uređenju, čine na to mesto izabrani drugovi i drugarice, mada svaki član i članica organizacije imaju uvid u tekstove pre nego što se objave i pravo da iskažu svoje mišljenje o tekstovima.
U zavisnosti od spoljnih pritisaka, redakcija nastoji da funkcioniše na osnovu izdavačkog plana koji se dopunjuje komentarima na relevantne političke vesti i novosti.
Budući da je rad u redakciji (kao i u ostalim organima organizacije) još uvek dobrovoljan i da se sve aktivnosti organizacije finansiraju članarinama članstva i donacijama simpatizera i simpatizerki, nivoi elana i inicijative prave i svojevrsne plime i oseke u radu našeg sajta i Fejsbuk stranice, što su sigurno primetili i svi oni koji duže prate naš rad. Radimo na tome da dugoročno ove oscilacije svedemo na što manju meru, ali ta dečja bolest se ne može preležati bez čvršće organizovanosti i veće masovnosti.
Budući da je za ostvarenje međunarodne radničke solidarnosti uključenost drugih, sličnih organizacija neophodna, koje su neke od organizacija u regiji s kojima ste dosad surađivali? U kakvim akcijama i na koji način je ostvarena suradnja?
Do 2013. godine bili smo neformalno u članstvu International Socialist Tendency – međunarodne organizacije koja je okupljala socijaliste i socijalistkinje koji dele određene teorijske poglede sa nama. O tome zašto smo ih napustili može se pročitati na našem sajtu, da ne dužimo sada.
No, i tada smo radili na tome da ostvarimo što bolju i prisniju saradnju sa organizacijama u regionu. Spisak je zaista poduži: u Hrvatskoj smo imali (ili još imamo) manju ili veću saradnju sa Mladim antifašistkinjama Zagreba, Radničkom frontom, Biltenom, Radničkom borbom, Radničkim portalom, Slobodnim Filozofskim, evo sada i sa Libelom. U BiH smo, dok su postojali, sarađivali sa Lijevima, kao i sa većim brojem pojedinaca i pojedinki sa tamošnje levice – Tijana Okić je možda među najistaknutijima. Trenutno održavamo vrlo bliske odnose sa drugovima i drugaricama angažovanim na portalu prometej.ba. U Makedoniji smo sarađivali sa snagama koje sad čine partiju Levice. U Sloveniji smo u poslednje vreme uspostavili dobre odnose sa Iskrom – odličnom grupom mladih radikalnih levičara i levičarki. Veoma smo ponosni na saradnju koju imamo sa kosovskim aktivistima i aktivistkinjama koji su bili u Studentskom političkom klubu (dok je postojao), kao i na saradnju sa drugovima i drugaricama iz albanske Političke organizacije i Pokreta “Za univerzitet”. U Grčkoj smo do 2013. godine sarađivali sa SEK-om (Socijalističkom radničkom partijom), jednom od glavnih snaga antikapitalističke koalicije Antarsia, a od 2013. sa DEA-om (Internacionalističkom radničkom levicom), koja je bila na revolucionarnom krilu Sirize, a potom jedna od osnivačkih struja partije Narodnog jedinstva. Pored ovoga, naši članovi nalaze se i u uredništvu regionalnog portala LeftEast.
Saradnja sa snagama levice u regionu uglavnom se zasniva na razmeni iskustava i strateških vizija, ali i kroz međusobne posete, učestvovanje u zajedničkim akcijama kada to okolnosti dozvoljavaju i proizvodnju zajedničkih strateških rešenja (na primer, rad na Balkanskoj studentskoj inicijativi na kojoj sarađujemo sa Iskrom, itd.).
S obzirom na nedavne prosvjede protiv vlade, štrajkove radnika i radnica, te slična događanja očito je da se ‘mali čovjek’ i radnička klasa našle u vrlo nezavidnoj poziciji. Istovremeno ličnosti poput Bernija Sandersa u SAD-u i Jeremyja Corbina u Velikoj Britaniji uživaju sve veću podršku. Ukazuje li to na potrebu za drastičnim promjenama i vraćanje socijalizma u mainstream?
Mali čovek i radnička klasa nalaze se u onoliko nezavidnoj situaciji koliko su neorganizovani i onesposobljeni da se bore za svoje interese. Ta nezavidna, pasivizirana i atomizovana situacija je normalizovana sa ideološkom pobedom neoliberalizma i uspostavljanjem paradigme grabljivog kapitalizma kao jedine “igre u gradu”. Stoga, mi rast broja štrajkova i masovnih protesta smatramo pozitivnim koracima u ispravnom smeru, iako se i na njih ljudi odlučuju podstaknuti sopstvenim besom i beznađem. Stasava sasvim nova generacija koja a) ne prihvata ideju da je ovo najbolji od svih mogućih svetova i b) nije politički istrošena i gurnuta u cinizam izdajom petooktobarske revolucije.
Isti proces možemo videti na delu širom sveta – sistem se još uvek nalazi u dubokoj krizi političkog legitimiteta, a snage centra gube svoju doskora potpuno dominantnu poziciju. Širi se spektar ideja kojima se ljudi okreću za tragajući za rešenjima – to predstavlja veliki potencijal za levicu (potencijal koji su donekle dobro iskoristili Sanders i Korbin koje pominjete, ali i mnogi drugi, radikalniji glasovi i organizacije), ali i veliku opasnost po čitav svet (Tramp, Marin Lepen, AfD, Orban i mnogi, mnogi drugi). Potreba za drastičnim promenama postoji, a to da li će se socijalizam vratiti u mejnstrim zavisi u velikoj meri i od socijalista i socijalistkinja…
Živimo u turbulentnim vremenima, a globalni kontekst uvelike, kao i mnogu puta prije, određuje regionalna kretanja. Kako vi gledate na situaciju u SAD-u, Brexit, ratove na Istoku? Kako gledate na galopirajući uspon klerofašizma u cijelom svijetu?
Nadovezujući se na prethodni odgovor, i predsednički izbori u SAD i Brexit simptomi su duboke krize “establišmenta”. Naravno, činjenica da je ideološka slika svetskog kapitalizma 21. veka naprsla, ne znači da su sve snage koje pokušavaju da iskoriste te pukotine i da nametnu svoje ideje progresivne, odnosno da deluju u interesu velike većine čovečanstva, da su snage dobra.
Mnogi mračnjaci upravo u krizi liberalne demokratije vide priliku da svet preurede po sopstvenim, nečovečnim svetonazorima. Takvo stanje neizvesnosti svojevremeno je najbolje opisala Roza Luksemburg svojim poznatim sloganom “socijalizam ili varvarstvo”. I to zaista jeste tako: varvarstvo već više od četvrt veka zauzima sve veći deo svakodnevice. Savremeni nosioci varvarstva imaju daleko više moći i uticaja nego što ih imaju snage socijalizma. Ovo ne bi trebalo da nas demotiviše ili baci u očaj, ali mislimo da je bitno imati svest o ogromnosti zadatka koji se nalazi pred snagama levice, naročito pred marksistima i marksistkinjama…
Ratovi na Bliskom istoku predstavljaju, doduše, prežitak druge verzije tog varvarstva, koji nove snage krajnje desnice tek uklapaju u svoje političke strategije. Barak Obama se pokazao kao daleko ratoborniji predsednik i od Džordža Buša i od Donalda Trampa. On je, takođe, prisilno izbacio više migranata i migrantkinja nego što je to, za sada, učinio Tramp, ali i bilo koji predsednik pre njega. U ovoj farsi ponavljajuće istorije ponovo se potcrtava lekcija da je buržoaski centar ona snaga koja utabava stazu za fašističku reakciju.
{slika}
Uzme li se u obzir da je Antifašistička fronta žena ostala u drugom planu u kontekstu borbe protiv fašizma, a uskoro je i ukinuta zbog ‘suvišnog bavljenja političkim radom’, vidljivo je da su se čak i unutar ljevice žene nalazile u podređenom položaju. Što je moguće učiniti kako bi se slične pogreške u budućnosti izbjegle i kako bi se ostvarila istinska ravnopravnost lišena rodne uvjetovanosti?
Da, da. Seksizam na levici; svođenje borbe na isključivo ekonomske zahteve “radničke klase” (ekonomizam); reprodukovanje najcrnjih patrijarhalnih obrazaca ponašanja i opštenja u “progresivnim” i “levičarskim” krugovima… To su ozbiljni problemi protiv kojih se mi kao organizacija nastojimo boriti od kad postojimo.
Što se tiče konkretnog konteksta AFŽ-a i partizanske borbe, skrenuli bismo pažnju na odličan tekst Tijane Okić koji se bavi poređenjem AFŽ-a iz doba NOB-a i Ženotdela iz perioda Ruske revolucije (reč je o tekstu Od revolucionarnog do proizvodnog subjekta: alternativna istorija AFŽ-a, koji je izašao u zborniku “Izgubljena revolucija: AFŽ između mita i zaborava”). Ideološki sadržaj koji su te dve revolucionarne struje unosile u pitanje ženskog oslobođenja u priličnoj meri se razlikuje.
Iskustva socijalizacije muškaraca i žena u patrijarhalnom društvu međusobno se drastično razlikuju. Stoga su žene uvek suočene sa većom preprekom da aktivno stupe u političku borbu i da se izbore za jednak tretman. Evo, pre svega nekoliko dana smo na Fejsbuk stranici dobili zajedljivi komentar na tekst naše članice Jelene Lalatović o rodno senzitivnom jeziku u kom je od nas zatraženo da, kad već tvrdimo da su klasna borba i borba za žensko oslobođenje neraskidivo uvezane, navedemo koliko je bilo predsednica internacionala. Količina agresivnosti koja poteče kada se bavimo ženskim oslobođenjem je neverovatna. To je pokazatelj da mnogi ljudi koji prate naš rad i sebe smatraju levičarima imaju problem da prevaziđu seksističke predrasude i stavove. Nažalost, teško da će ih prevazići čitanjem tekstova u vakuumu društvenih mreža. Uzdamo se u to da smo politički dovoljno sposobni da u radu sa ljudima na terenu izvršimo uticaj kroz zajedničku borbu i dovedemo do toga da se neke predrasude menjaju i tope. Ima tu nekoliko primera dobre prakse – na aprilskim protestima, popularna parola “Vučiću, pederu!” je upornom intervencijom levice relativno lako preinačena u “Vučiću, lopove!”, što i ima smisla jer, kada se prosečan čovek zamisli, lako može da zaključi da mu je veći problem neko ko se bogati na račun njegove egzistencije nego nečije seksualno opredeljenje. Štaviše, teranje tvrde desnice s protesta, koja je prva dva-tri dana vedrila i oblačila na čelu kolone, nije se pokazalo znatno težim od nadjačavanja i potiskivanja tog slogana.
Ako želimo da izbegnemo upliv seksizma (ili ma kog drugog aspekta vladajuće ideologije koji deli radničku klasu i potlačene) u socijalistički pokret, glavni preduslov jeste autonomno i snažno organizovanje socijalistkinja sa ciljem izgradnje nezavisnih, samouverenih i brojnih ženskih kadrova. Jedino osnažene žene mogu uticati na svoje drugove da revidiraju svoje stavove i prakse i da postanu dosledni borci za rodnu ravnopravnost. Ovo ne treba da oslobodi muškarce obaveze da rade na tome da se bore protiv sopstvenog nesvesnog seksizma, već da služi kao kontrateg mačističkim obrascima organizovanja i ponašanja koji umeju da se zapate u socijalističkim krugovima.
Na portalu spominjete da je puna ravnopravnost svih društvenih skupina, dakle žensko oslobođenje i slobodno izražavanje seksualne orijentacije, nužna za klasno jedinstvo. Na koji način poboljšanje položaja spomenutih skupina može utjecati na položaj radničke klase ili pak obrnuto?
Nije ovo nikakva novost, niti izmišljanje tople vode. Još i klasici marksizma – Marks, Lenjin, Luksemburg – odbijali su ideju da se socijalizam može svesti na borbu za puke ekonomske interese radničke klase. Nasuprot savremenim idejama o politici (politikama) identiteta, klasa nije samo jedna kategorija koju pojedinac može da ima u kompleksnom postmodernom sistemu (samo)identifikacije. Klasa se kvalitativno razlikuje po tome što ona reže kroz sve druge društvene podele, suštinski deleći celokupno čovečanstvo na dva nepomirljiva i sukobljena tabora. Sa obe strane te podele mogu se naći i muškarci i žene i sve rase i sva seksualna opredeljenja, religije, etnije… Naravno, određeni identiteti koriste se kao žrtveni jarci u određenim društvenim kontekstima i činjenica da postoje, na primer, moćne i uspešne žene ne znači da je društvo u kom živimo društvo jednakosti muškaraca i žena.
Revolucionarni socijalisti i socijalistkinje moraju biti svesni činjenice da je borba protiv svakog oblika tlačenja sastavni deo borbe za drugačije i bolje društvo. Sve progresivne borbe imaju kapacitet da se međusobno osnažuju i umrežavaju. Tako umrežene borbe smanjuju snagu i sposobnost naših neprijatelja da nas dele po nacionalnom, rasnom, verskom, rodnom, seksualnom ili ma kom drugom osnovu. Borba protiv okupatora i domaćih kolaboratora u Drugom svetskom ratu jedna je od najsvetlijih tačaka naše istorije – to je borba u kojoj je partizanski pokret uspeo da pomiri etničku pripadnost svojih boraca i borkinja i da upregne snagu te etničke (i rodne) šarenolikosti u cilj borbe za radikalnu promenu društva. To nam može i mora biti inspiracija, bez obzira na brojne, sasvim osnovane kritike koje se NOB-u mogu uputiti čak i po (možda čak i naročito po) ovim pitanjima.
Kako efikasno, organizirano i solidarno djelovati u kontekstu Srbije, društva u kojem žene bivaju ubijene jer su žene, LGBTIQ osobe pretučene jer su LGBTIQ, radnici/e gladni jer od njihovog rada profitiraju samo kapitalisti?
Tako što ćemo nastaviti saradnju na izgradnji široke, radikalne, nedogmatske leve platforme koja će okupljati borbene ljude koji su učestvovali ili žele da učestvuju u borbi protiv svega što ste navele. Nadamo se da će oni među njima koji se slažu sa našom procenom da bez revolucionarne promene društva ovi problemi ne mogu da se reše prihvatiti naš poziv i učlaniti se u Marks21 kao organizaciju koja želi da gradi revolucionarno, marksističko krilo socijalističkog pokreta u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i šire.
Takođe, internacionalizam ne sme više da bude lepa želja levice i verbalna kićanka kojom sami sebe zavaravamo da smo deo nečeg šireg od nas samih – internacionalizam i izgradnja međunarodnih organizacija revolucionarnih i radikalnih levičara i levičarki mora ponovo postati jasno definisan strateški cilj svih onih koji žele da menjaju svet.
Što biste poručile čitateljicama i čitateljima Libele?
Priključite se izgradnji levice na Balkanu. Ukoliko vas ne privlače političke opcije levice koje su vam geografski najbliže, slobodno se javite nama – otvoreni smo za članstvo svih revolucionara i revolucionarki, bez obzira na mesto i državu prebivanja.
