Četvrti Lezbejski aktivistički festival Umetnost radi akcije, u organizaciji Novosadske lezbejske organizacije, održan je 14. i 15. oktobra 2011. godine u Novom Sadu, u Art klinici i Omladinskom centru CK13. I baš kao što se ovo radi može čitati (bar) na dva načina, i znači i nameru i radnju, jer nije jednoznačno, tako ni ovaj tekst ne treba čitati samo u jednom ključu. Namera je ovog teksta da kroz osvrt na nekolike fragmente sa i oko Festivala Umetnost radi akcije, usmeri fokus na ponovno pre/ispitivanje pitanja i fenomena, pre svega, društvene realnosti koja konstantno i permanentno isključuje i tlači sve koji su drugi i drugačiji od dominantnog vladajućeg modela, alternative koje svojim postojanjem i delovanjem tiho, ali kontinuirano, dekonstruišu diskursnu matricu u kojoj se vrtimo i koju, na ovaj ili onaj način: perpetuiramo.
Naime, u trenutku kada definisanje društveno-političke situacije u Srbiji, stanja koje traje, izmiče svim drugim određenjima osim: bujajuće nacionalističkim i klerofašističkim, homofobičnim i ksenofobičnim – jedan ovakav festival skreće pažnju, on opominje, ali u isto vreme nudi i alternative. Moguće je kreirati prostor za preispitivanje, promišljanje; moguće je, paralelno uz dominantne obrasce mišljenja i delovanja, predstaviti i živeti i onaj obrazac koji: uključuje. Uključivanje – princip koji je uveliko isključen, jedan od osnovnih feminističkih principa, u ovih je dva dana u mikrokosmosu, (bar) na dve lokacije u Novom Sadu – živeo.
Umetnost radi akcije uključila je umetnice i aktivistkinje iz Hrvatske, Mađarske, Novog Zelanda, Srbije…uključila je posetioce i posetiteljke, one koji su prepoznali da treba da naprave taj korak, korak dalje na koji se retki usuđuju. U atmosferi zastrašivanja i neizvesnosti, svako malo je zapravo mnogo, možda ne dovoljno, ali svakako: dragoceno. Ideja ovogodišnjeg izdanja festivala bila je da se, više nego ranijih godina, okrene/usmeri ka gradu: grad – jezička odrednica koja se, u ovom slučaju, ne odnosi na gradske strukture, činovnike i političke partije, već na građanke i građane…na one koji prepoznaju poziv – da se uključe.
* * *
A sve je počelo sredinom avgusta kada me je Jelena pitala da li bih prihvatio da budem saradnik Festivala. To je sredinom oktobra, traje dva dana. Program je odličan. Ti bi pratio programe i napisao osvrt. Poslaću ti linkove umetnica, zaintrigiraće te.
Odmah sam prihvatio.
A prihvatio sam zato što je svaka vrsta podrške naporima da položaj LGBT populacije, položaj Ljudi, onih koji su skrajnuti na sam rub margine, bude bolji – dragocena. I nije potrebno uložiti dodatni napor kako bi se to shvatilo. Stvar je jasna: dokle god je ijedna osoba ugrožena – ugroženo je i društvo u celini. Ne treba bogzna kakva pamet da bi se to razumelo.
* * *
Dan prvi: Aktivistička kuhinja Omladinskog centra CK13.
Ulazeći u dvorište primećujem mnoštvo nepoznatih osoba.
Oseća se pulsiranje festivalske atmosfere. Oseća se zagrevanje. Gošće i učesnice, još uvek se ne zna ko je ko, ko nastupa, a ko je publika, u ritmu tradicionalne jermenske muzike, smenjuju se u Klubu CK13. Puni i prazni tanjiri. Veganski obrok iz najvećeg lonca. I tegla za priloge. Princip je da ostavi ko koliko može, a ko ne može – ne mora. Ostaviće neki drugi put. Niko nikom ne broji kašike. Hrane ima dovoljno za sve.
Za malim crvenim stolovima razgovara se o najrazličitijim temama. I onim aktivističkim, i onim umetničkim. Čuju se jezici: srpski, mađarski, hrvatski, engleski, češki… Čuje se žamor i smeh.
Stidljivo prilazim loncu i sipam još. Shvatam da se nisam oslobodio osećaja da me neko nadzire. Negde u dubini plašim se kazne. Od najranijeg detinjstva nas uče šta je red. Prići po još jednu porciju smatralo se, u najmanjem, nepristojnim. No, sveprisutno nadziranje i kažnjavanje iz ovog su ambijenta – isključeni.
Sa nama je i inspektor. Još uvek ne znam ko je, ne mogu da ga prepoznam. Inspektor u civilu, za dva će dana postati temom mnogih razgovora, čovekom od poštovanja, možda čak i divljenja, u svakom slučaju: iznenađujući i nezaobilazan detalj ovogodišnjeg festivala.
Ne osećam tenziju, strah. Organizatorke su mi rekle da postoji rizik od incidenta, to svakako. Međutim, učestali napadi na Omladinski centar CK13 u poslednjih nekoliko meseci, sve brojniji grafiti mržnje i pozivanja na nasilje svuda po gradu, javni diskurs koji te signale, taj jezik – ne prepoznaje (a zapravo razume vrlo dobro), pokazatelji su stanja latentne opresije koja sve češće doživljava svoju eskalaciju.
* * *
Helena Janečić, umetnica iz Osijeka, pokušala je da kroz strip preispita pitanje postmoderne rekonstrukcije, ili kako stvoriti bezobrazno zgodnu lezbo heroinu. Na otvaranju izložbe, u Art klinici, ona je istakla da se u svojim radovima bavi temama iz svakodnevnog života lezbejki, temama iz svog svakodnevnog života. Umetnica koja živi i stvara u Hrvatskoj, jedno je vreme boravila u Sjedinjenim Američkim Državama. To joj je iskustvo, kako navodi, bilo dragoceno za sagledavanje konteksta u kojima umetnica, uz to lezbejka, stvara. Pred publikom u Art klinici, Helena Janečić ističe da njeni radovi govore sami za sebe i sami o sebi. Navela je da ne želi da pojašnjava svoju umetnost. Na kraju je, uz smeh, dodala da je srećna što su ona i njeni radovi uopšte tu, jer je stanje na graničnom prelazu između Srbije i Hrvatske bilo takvo da zamalo da je ne puste, a neki su radovi i ostali: na granici. Pokupiće ih u povratku, nada se.
* * *
— devojka u ljubičastom prsluku svojim malim mobilnim telefonim snima sve. beleži prisutne. ne govori —
* * *
Nakon otvaranja izložbe, iz Art klinike idemo prema CK13. Film The Secret Years, rediteljke Marie Takacs iz Budimpešte, govori o životima lezbejki u Mađarskoj i povlači paralelu kroz godine komunizma, njegovog pada i faze nakon toga. Životne priče žena lezbejki markiraju pitanja koja se odnose na prihvatanje, prepoznavanje, skrivanje, bezbednost, te u konačnici – pitanje ostvarenja i ispunjenja života dostojnog Čoveka. U diskusiji koja je usledila nakon filma i koju je moderirala aktivistkinja Jelena Anđelovski, otvorena su pitanja koja se odnose na značaj snimanja i prikazivanja ovakvih filmova (samo) unutar zajednice, na iskustvo bivanja i poziciju lezbejke rediteljke, ali i na položaj lezbejki za vreme komunizma i sada, u stanju EU. U diskusiji je, osim Marie Takacs, učestvovala i Dorottya Redai, iz Festivala lezbejskih identiteta LIFT, takođe iz Budimpešte. Ona se osvrnula na lezbejsku aktivističku scenu u zemlji iz koje dolazi, na napore i poteškoće sa kojima se lezbejske aktivistkinje u okviru svog rada sreću, kao i na koncept i ovogodišnje izdanje Festivala LIFT. Nakon nekoliko pitanja iz publike, glede povlačenja paralela između mađarskih i jugoslovenskih priča, te odnosa države prema zločinima iz prošlosti, sa naglaskom na zločine počinjene nad lezbejkama i gejevima, usledilo je pitanje inspektora u civilu. On se predstavio i zamolio za više detalja u vezi sa merama i mehanizmima uspostavljanja zaštite LGBT populacije u Mađarskoj. Rekao je da bi mu te informacije, kao inspektoru, ali i kao čoveku, pomogle u daljem radu, jer želi da učini sve što je u njegovoj moći kako bi se stanje promenilo nabolje. Publiku je njegov gest, u najmanjem, iznenadio. Nekima je ulio nadu da će se stvari, jednog dana, zaista – promeniti.
Nakon gotovo punih dva sata, već uveliko posle ponoći, diskusija je formalno zaključena, ali je publika i atmosfera razgovora koji polako prelazi u žurku – nastavila da se razvija, a sve u ritmu festivala.
* * *
Dan drugi: Aktivistička kuhinja Omladinskog centra CK13.
Društvo već uveliko homogenizovano, ali dolaze i nove. Hrana, muzika i polazak prema Art klinici, na otvaranje izložbena otvaranje izložbe Prizori iz života Zečice Jensen.
Zečica Jensen je mala, stane u šaku. Ali je njena priča velika, prekookeanska, transkontinentalna.
Proputovala je gotovo ceo svet, gostovala u galerijama, muzejima, teatrima, izlozima, terasama i raznim očekivanim i neočekivanim mestima, običnim i neobičnim. U kutku Art klinike, na zidu su njene fotografije, sa strane ide projekcija filma o njoj, a u sredini je mali drveni sto sa mnoštvom njenih autograma i njom samom – Zečica Jensen stigla je i u Novi Sad!
S obzirom da ne voli da govori o sebi i da nije navalentna, uz to je i plišana igračka, u ime Zečice Jensen govori Helen Varley Jamieson, umetnica s Novog Zelanda. Ona pojašnjava koncept izložbe, govori o njenom istorijatu i planovima i poziva sve koji hoće da se upoznaju i druže sa Zečicom Jensen – da je pronađu na facebooku. Zečica Jensen je otvorena, radoznala i dobronamerna.
Nemojte se stideti da joj priđete. I obavezno uzmite kartončić sa njenim zečjim autogramom.
U festivalskoj brošuri, uz najavu ove izložbe, stoji i odlomak iz manifesta umetnice: “Umetnost je transformativna, a sada nam je više nego ikada potrebna transformacija – na ličnom i društvenom nivou. Ja sam umetnica-nomatkinja iz 21. veka, inspirisana ljudima koje srećem i mestima do kojih stižem, kreiram umetničke radove koji slave i propituju savremeni trenutak. Privlače me osobe koje umeju da nađu radost uprkos teškim vremenima, ljubav uprkos različitosti i mir uprkos konfliktu, zato što nam takvi ljudi nude viziju za budućnost u ovom složenom svetu. Istraživanje mi je pokazalo da su većina ovih ljudi umetnici i umetnice, u ovoj ili onoj oblasti, često pozorišni umetnici/ce, i zato je tu prostor u koji sam odlučila da uperim svoje objektive…”
Publika, sačinjena od osoba bliskih i manje bliskih umetnosti i aktivizmu, različitih generacijskih kodova i pogleda na svet, u nekoj neobičnoj atmosferi prilazi izložbi, otvara se Zečici Jensen, upoznaje se sa njom i nakon toga zajedno otvaraju neku novu i neprepričljivu dimenziju.
***
— devojka u ljubičastom prsluku svojim malim mobilnim telefonim snima sve. beleži prisutne. ne govori —
***
Pred polazak u CK13, devojka u ljubičastom prsluku, posetiteljka, ona što svojim malim mobilnim telefonom snima sve, beleži prisutne i ne govori – progovara. Prilazi grupi momaka i devojaka i iznosi svoj stav, da je sve to u redu, da ona sve prihvata i poštuje, ali bi savetovala devojkama da možda pokušaju s muškarcima. I kreće toliko puta ponovljena priča: šta je prirodno, šta nije prirodno, šta je normalno, šta nije normalno… Prisutni/e je slušaju i ne ulaze u rasprave. Devojka u ljubičastom prsluku je samouverena. Sigurna je, ima stav. Usled nedostatka volje za sukobima među prisutnima, vidno izrevoltirana, ona izlazi iz Art klinike. Sa svojim malim mobilnim telefonom i prisutnima koje/i su: zabeležene/i.
***
Dvorište CK13 se puni, muzika se utišava. Uskoro počinje online performans MAKE – SHIFT, umetnica Helen Varley Jamieson i Paule Crutchlow. Ovaj performans se odigrava u dve obične dnevne sobe, jednoj u Londonu, drugoj u Novom Sadu. On nastaje pred i sa publikom u CK13 i online publikom širom sveta. Umetnice koriste audio-vizuelnu komunikaciju, chat i sredstva performansa. Tema oko koje se događa performans je ekološka, pitanje otpada, ambalaže, recikliranja. Nakon stidljivog početka, prisutne/e polako prilaze tastaturi i počinje chat. Diskusija se lagano razvija. Neki ostaju na svojim mestima, ne želeći da se uključe. Forma performansa im je svakako zanimljiva, tema manje-više. U diskusiji koja je usledila nakon performansa, a u kojoj su, uz Helen Varley Jamieson i Biljanu Stanković Lori učestvovale/i i prisutne/e, najviše se razgovaralo baš o odabiru teme u odnosu na kontekst u kojem se performans realizuje. Iako su teme iz oblasti ekologije neminovne i nezaobilazne, stekao se utisak da je publici, onoj okupljenoj u CK13 tema ipak bila daleka. Društveno-politički kontekst u kojem se festival događa, još uvek je u raljama nekih drugih tema i problema, pre svega pitanja diskriminacije i nasilja nad LGBT populacijom, ali i ostalim skrajnutim grupama: osobama sa invaliditetom, ženama, Romima…, pitanju suočavanja sa prošlošću, ratnim i post-ratnim pitanjima, odbranom pred nacionalizmima, klerikalizacijama i inima. No svakako, ovakav performans može biti svojevrsno osveženje i podstrek za neke nove uvide i za izmeštanje iz svakodnevnog konteksta.
Diskusija se zatvara, kreće muzika i druženje. Biljana Stanković Lori proglašava da je četvrto izdanje Festivala Umetnost radi akcije – završeno.
***
Ali time aktivistički i umetnički rad na skretanju pažnje na težak položaj LGBT populacije u Vojvodini i Srbiji – nije i ne sme biti završen. Stiče se utisak da u nekim sferama i segmentima još uvek nije ni započet. Iako nije bio pretenciozan, ovaj festival je napravio mnogo. Kao jedini lezbejski festival u ovom trenutku u Srbiji, ali i u celom postjugoslovenskom regionu, Umetnost radi akcije je pokušala da kroz umetnost ukaže na to šta znači, odn. kako je pripadati nekoj manjinskoj zajednici, u ovom slučaju lezbejskoj. Umetnost radi akcije je ukazala na različite vidove diskriminacije od strane države, ali, što je ipak najdragocenije: prikazala je šta se dešava u trenutku kad se ljudi spoje, kad se između njih uspostavi dijalog.
U okolnostima kada su mediji skoro sasvim ignorisali najave u vezi sa ovim festivalom, kada na nekim mestima nije bilo moguće ni okačiti plakat, dakle, u atmosferi koja se kreće između ignorisanja i pretnji, Umetnost radi akcije uspela je da, u skladu sa svojom dobronamernom politikom, politikom Novosadske lezbejske organizacije, napravi iskorak u rizik, ali u isto vreme iskorak u jedan drugačiji i u svakom slučaju: bolji svet.
p.s. Nekoliko dana nakon festivala, devojka u ljubičastom prsluku došla je u prostorije Omladinskog centra CK13 i verbalno napala prisutne. Rekla im je da su svi oni strani plaćenici, da ona vrlo dobro zna šta i za koga rade i ko ih za to plaća. Rekla je da im neće pomoći ni ovi ni oni, pa ni policija. Iako možda deluje banalno i benigno, njen je slučaj/nastup: simptomatičan. I nije nimalo bezazlen. Postavlja se pitanje ko i dokle može da preti, etiketira, pravi kategorije ovih i onih, i da li zaista baš niko neće moći i neće hteti: da pomogne?
Bojan Krivokapić, aktivista u kulturi i pisac. Više godina bio aktivan u Kamernom pozorištu muzike OGLEDALO, u projektima umetničke edukacije. Bio član užeg tima Međunarodnog festivala Aktuelne muzike INTERZONE. Završio Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kratkom prozom i poezijom zastupljen u više zbornika i antologija u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Austriji. Trenutno je na magistarskom programu Studije roda na Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu.
Živi u Sarajevu.
