Razgovor

10.06.2016. 11:18:00 - Hana Grgić

Borba za dostojanstvo i poštovanje

Zoe Gudović: 'Izađi iz komfora, vidi šta se oko tebe dešava!'

Zoe Gudović upoznala sam jedne jeseni u Ljubljani, ima od toga nekoliko godina. Smrzavale smo se u Metelkovoj u dvorani gdje smo imale radionicu na feminističkom festivalu "Rdeča zora nad Mestom Žensk". Bila je nevjerojatno britka i znala je riječima ubosti baš kako i kad treba. Prilikom svakog ostalog susreta mislila sam isto: Zoe, pa najbolja je. I zbilja, nitko ne govori tako iskreno kao Zoe.

Prije nekoliko dana primila je nagradu "Jelena Šantić" za "snažno prirustvo i delovanje koje oslikava snagu pojedinke". Fondaciju "Jelena Šantić" osnovala je 2005. godine Grupa 484 s ciljem promoviranja mirovnog rada, umjetnosti i tolerancije – vrijednosti za koje se zalagala Jelena Šantić (1944-2000), osnivačica Grupe 484, čuvena balerina i mirovna aktivistkinja.

Zoe je feministkinja, aktivistkinja i lezbijka koja je svako malo na ulici...

Prilikom protesta 25. svibnja "Čiji grad" na kojem se okupilo oko 15 000 građana/ki Beograda, Zoe je održala govor. Iskreno, bez cenzure, borbeno, kako uostalom jedino i zna.

Razgovarala sam s njom ususret novom protestu u Beogradu, u subotu 11. lipnja, negdje u isto vrijeme kada ćemo mi u našem gradu, Zagrebu, koračati na 15. Povorci ponosa pod parolom "Još Hrvatska ni' propala", za prava svih nas. 

Činjenica da Zoe i ja razgovaramo ovako "dvojezično" i da bismo se nakon intervjua čvrsto zagrlile meni pokazuje koliko su naši problemi ustvari zajednički, kao i frustracije, a slična ljutnja zbog onih koji nas razaraju podsjeća me na važnost solidarnosti i zajedništva.

Protesti protiv projekta "Beograd na vodi" sada već poprimaju i puno širi okvir. Devastacija grada svakodnevno se nastavlja, čini mi se, još podmuklija nego prije. Na početku svog govora na posljednjem u nizu protesta koji je okupio oko 15 000 prosvjednika/ca osvrnula si se na simboličan datum – 25. maj u prijašnjim smo vremenima poznavali i kao Dan mladosti. Kad stojiš tamo na bini, pred 15 000 ljudi, imaš li dojam da se ipak nešto pokreće?

Protesti koji se trenutno dešavaju širom regije, ali i na globalnom nivou sami po sebi pokazuju da se nešto pomera, da je vreme da se učmala atmosfera totalitarnog režima, koja za cilj ima samo kapital, zaglupljivanje i zastrašivanje, gde se ne biraju sredstva vladanja i pohlepe sruši i zaustavi. Zato je inicijativa Ne davimo Beograd važna, jer je iz potrebe da se reaguje na oduzimanje javnih prostora koji će se  pretvoriti  u elitne centre gde treba da se akumulira kapital, i da bude zona samo za bogate, reakcija naroda je neophodna.

Jer povod za masovno buđenje jeste došlo kad je sama vlast poslala svoje nindže da srede male barake i razruše ih bagerima noću dok grad spava, i da za to niko ne preuzima odgovornost, da policija ne reaguje, da se kalkuliše i manipuliše. Zato je bitno da mi imamo tu svest i  reagujemo. Nažalost, ovo je jedan od primera gde su ljudi prepušteni da se snalaze i da budu izgubljeni u traženju pravde za svoje živote, gde mukotrpno rade i preživljavaju a onda im se desi da gube krov nad glavom. Važno je da znamo da je ovaj centralni događaj probudio ljude jer im je dosta nasilja, kriminala, ljudi u fantomkama bez imena, brutalnosti…

To i treba da nam je ideja i da tako ustajemo za sve, jer kad izbace romske porodice slabo se okupi tolika količina ljudi, već se organizuju protesti da se ljudi tu ne dosele. Sve je to naravno jedna rasistička postavka u svetu gde se računa samo elita. Ako bagerima ruše radničke barake, jer nemaju više gde, a ceo život su posvetili ovoj zemlji, izgradnji i preživljavanju, nema mnogo ljudi koji su u tu da protestuju. Tad nekako zakaže solidarnost. Zato je važno da se sad u ovom trenutku sagleda opšta slika, koja ima ideju da ljudi žive u sistemu gde funkcioniše pravda, pravni sistem, i briga za ljude i ljudske živote.

Dan mladosti je bio taj dan, kao i tada vidim i sada dosta povezanosti u celoj regiji, svuda se dešavaju protesti, ne prenosi se više štafeta mladosti, već bes i bunt protiv fašista i vladavine ljudi kojima je ideja samo pohlepno zgrtanje kapitala.

Vjerujem da ti je od iznimne važnosti bilo i naglasiti da je Beograd grad svih njegovih stanovnika/ca – sa svim svojim različitostima. Kako se u 2016. tretira različitost u Beogradu?

Pitanje različitosti je svuda jedna velika bitka, bitka da se razumemo i prihvatimo. Kao i u celom svetu tako i u Beogradu potrebni su veliki napori da se svest ljudi menja. Prisutni rasizam i nacionalizam  razaraju svaki zdrav razum. Pitanje Romkinja/Roma, pitanje migranata/kinja, LGBT ljudi, uopšte margine kao važnosti razmene i razumevanja su na minimumu. Posledica izolacije devedesetih, siromaštva, konfuzije, kulturnog urušavanja, obrazovanja koje se više ne podrazumeva vec kupuje i zaglupljuje je jedna od važnih tema, kao i širenje verske ideologije i crkve koja svoje stado mudrim menadžerskim kanalima dovodi do katarze besmisla, zabrinjavajuća je.

Beograd je moj omiljeni grad, znam da cu zvučati patetično ali ja sam toliko zaljubljena u taj grad, moj grad, tvoj grad, da bih volela da je otvoren i da je grad za sve, da je naš grad sa svim svojim različitostima, sa svim svojim lepotama i manama, da ga nekako uređuju ljudi koji ga vole, da se narod pita šta voli ili ne, da nekako učestvujemo u odlučivanju kakav grad želimo.

Nažalost, u praksi je sve sem da ga vode ljudi koji ga vole, imam osećaj da je namera da se uruši svaka vrednost ovog grada, svaka zgrada koja nosi svoje bogato nasleđe, svaka vrednost koju možemo da prenesemo na neke buduće generacije. Žao mi je što sve to i gledamo svih ovih godina. Možda je baš sad trenutak da se tom ludilu stane na put.

Glasno odobravanje posebice je dobio komentar o kapitalizmu "koji nas sve izjeda". Jesu li događaji koji su prethodili prosvjedu djelovali na građane/ke Beograda djelovali kao hladan tuš i podsjetnik da je vrijeme za reakciju?

Mislim da mi još nismo gladne/i dovoljno za reakciju koja mi treperi iz tvog pitanja. Mi živimo u opasno zajebanom sistemu kakav je kapitalizam, koji nažalost stvarno razjeda utrobu i postajemo jedno bolesno i nezdravo društvo. Ne samo mi u Srbiji već nažalost i planetarno. Nekako mi se čini da su neke vrednosti za koje smo se izborile/i sada kao eksperimentalni film, gde je zbunjujuće dal su nam radna prava potrebna ili treba da smo robovska snaga, da je zdravlje samo za bogate, da je hrana zamena za oružje, da je obrazovanje dovedeno do apsurda jer šta će nam - možemo da se pomolimo u crkvi bez čitanja, razmišljanja. Kultura je postala igrarija za političke razmirice, sistem bez bilo koje zaštite, država je jedna birokratska mašinerija koja umara ama baš sve, i stalno živimo u strahu da ne treba talasati jer može i gore da nam bude.

Pa ajde kad nam bude gore možda se i desi neki scenario promene koji ima u svojoj srži brigu za ljude, za žive ljude koji žele da od svog rada imaju i neku korist, a ne grcanje i patnju do same smrti.

Čini mi se da je pored konkretnih problema na koje se prosvjed i odnosio bilo važno naglasiti i druge goruće probleme u Srbiji. Tu prije svega i na prvo mjesto stavljam strahovito nasilje nad ženama, i dalje ne prepoznato i ne sankcionirano. Aktivno sudjeluješ i u performansima, borkinja si sigurno svakodnevno… I onda se iznova dogodi ubojstvo. Koliko je teška situacija u Srbiji?

Mislim da je važno videti upravo mehanizme države kako se reaguje na nasilje. Jer ako imamo vlast koja šalje svoje ljude u fantomkama da razruše grad, zastraše ljude, dovedu ih do ludila i besmisla, kako se onda odnosi prema bilo kojem drugom problemu? Jer ova situacija je upravo pokazatelj da država nema nikakvu nameru da stane nasilju na put, već ga generiše sve jače, tako da nasilje postaje normalno. Mi živimo taj začarani krug gde nam nasilnici postaju rol modeli, imaju sav javni prostor, grabe ga, i onda oblikuju sliku kako im odgovara. Zamagljena slika u polju sopstvenog preživljavanja gubi oštricu da se reaguje. Jer kao neka, sutra će biti bolje.

Tako je i prema nasilju nad ženama, žene trpe dugogodišnje nasilje, bivaju izmeštene u sigurne kuće, ne mogu da ekonomski prežive utakmicu da podmire sve, nasilnici ostaju tu gde jesu, nekažnjeni, nekad i nagrađeni. To je upravo slika koja dolikuje društvenim okolnostima u koje smo ugurane/i.

Meni je jako važno da reagujem, da li kroz umetničko-aktivističke akcije, da li kroz proteste, ali da sam tu na ulici. Ovo telo i ovaj glas su jedino što ja posedujem, a osećam da je svakodnevno u životu u okolnostima u kojima rastem i razvijam se to telo pretučeno, razoreno, izmrcvareno i sluđeno. Zato sam odlučila da nemam strah, da govorim glasno. Da govorim i priče koje nisu prihvatljive i ljudima prijatne, jer je to jedino sto može da me vrati na put borbe za dostojanstven život.

Izvrsno si poentirala s "Vučiću, pederu!" u "Vučiću, lopove!" Čini mi se da se prvo spomenuto često moglo čuti i na prosvjedima ovakve vrste. Zbog toga, senzibilizacija javnosti o svjesnosti korištenja takvih izraza došla je od najbolje moguće osobe i na pravom mjestu. No, takve i slične poruke česte su i svakodnevne. Kako ćemo s tim dalje? Pa i naučiti da pička nije riječ za uvredu…

Važno mi je bilo da poentiram upravo to, istina je da nije loše biti peder već lopov. Jer ovakvi protesti koji se trenutno dešavaju u regiji upravo treba da ponude neki bolji model ponašanja i razmišljanja, zato je važno da učimo jedni od drugih, zato je važno ne praviti kompromise kada se urušavaju ljudske slobode i prava. Ne možemo se baviti problemom rušenja grada, a istovremeno vređati druge, vrednosti treba da se  zasnivaju na poštovanju . Sad je momenat da ako nam nepismeni ljudi vode zemlju da mi podelimo znanje onoliko koliko možemo, da nemamo strah da primimo tu informaciju, vec da je prihvatimo jer je to jedini način da se pomerimo.

Kakvi su planovi za dalje? Nadajmo se da ova brojka od 15 000 ljudi može samo još narasti…

U subotu 11. juna je protest na ulicama Beograda, nadam se da će se pojaviti veliki broj ljudi. Vreme je da se ponude neki drugi modeli raspodele moći. Previše smo zatrovani nekim budalaštinama koje su na nivou čaršijskih priča, a krupne stvari nam promiču. Vreme je da se razni kolektivi ujedine, da se razmene znanja i pokrene kritička svest, ne smemo sad da dignemo ruke i da se prepustimo lajkanju iz fotelje, komforu i verovanju da će neko drugi to uraditi umesto nas. Sad smo ovde, ajde da delamo, da komuniciramo, da pomeramo stvari ka nekoj boljoj budućnosti, jer upravo od nas kreće! 

Tagovi: aktivizam, beograd, lgbt prava, ljudska prava, ne davimo beograd, preko plota, protesti, regija, zoe gudović

Vezani članci:

Facebook komentari

Stup srama

Iz drugih medija

AEM