Problem uvođenja rodno senzitivnog jezika kako u zvaničnu upotrebu tako i u svakodnevni govor u Srbiji, po svoj prilici još uvek neće naći skorije rešenje. Iz perspektive zakona i drugih pravnih akata, postoje odredbe koje zahtevaju upotrebu nediskriminatornog jezika, ali ovakva uopštena formulacija ostavlja prostor za različita tumačenja. Preporuke i uputstva Ombudsmana, Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i Uprave za rodnu ravnopravnost o upotrebi rodno senzitivnog jezika i promovisanju rodne ravnopravnosti u javnoj sferi ostaju upravo to – samo preporuke, koje izgleda da nisu pravno obavezujuće (Zakon o advokaturi, recimo, čak propisuje upravo suprotno: “Advokat je dužan da na zgradi u kojoj se nalazi advokatska kancelarija ima istaknutu tablu koja sadrži naziv: ‘advokat’ i ime i prezime advokata”, što faktički onemogućava advokaticama da sebe zvanično tako nazivaju). Shvatanje da jezik odražava odnose moći u našem društvu, te da žene isključene iz jezika i govora ostaju nevidljive u javnoj i profesionalnoj sferi, ali i da jezik, kao društveni konstrukt, jeste i treba da bude podložan promeni, ne nailazi na puno razumevanje niti konsenzus. Brojne feminističke organizacije i aktivistkinje ukazuju na važnost korišćenja rodno osetljivog jezika, a sa stručne strane u podršci prednjači lingvistkinja Svenka Savić.
Napredak na ovom polju otežavaju lingvistkinje i lingvisti koje/i ‘brane’ srpski jezik i njegovu (patrijarhalnu) tradiciju od ovakve i ostalih ‘ugroženosti’, u čemu prednjače pojedine/i predstavnice/i Instituta za srpski jezik SANU(Odbora za standardizaciju) i Filološkog fakulteta, uz svesrdnu pomoć dnevnog lista Politika, čija je rubrika Sačuvajmo srpski jezik više puta pokazala nacionalnu, kulturnu i rodnu netoleranciju. U ovoj rubrici, SANU objašnjava kako su se ‘na meti lingvista-feminista našli nazivi lica po zvanju, zanimanju, ulozi ili delatnosti’ i uverava kako ‘ne postoje ni logički ni lingvistički (pa ni civilizacijski) razlozi da se muški i ženski nosioci istog zvanja ne označe jedinstvenim imenom (direktor, profesor, knjigovođa)’ dakle muškim (!) i izražava ‘nadu da nametnut projekat feminizacije ipak neće potrajati, te podriti način govora i mišljenja utvrđen gramatičkim mehanizmima srpskog jezika’. U ovakvim uslovima, jasno je da se stvari na putu promene odvijaju izuzetno sporo i ne bez otpora – otpora, koji, nimalo ne čudi, dolazi od strane starih patrijarhalnih institucija.{slika}
Jedna od najposećenijih Facebook stranica u Srbiji Mudrolije sa Twittera, koja prenosi citate različitih tviterašica i tviteraša pokazala je duboko nerazumevanje za probleme žena, afirmišući podrugljiv stav prema ženama koje traže ravnopravan tretman u profesionalnoj sferi. Shvatanje da je zahtev za rodno osetljivim jezikom zahtev vredan podsmeha potpuno je kontraproduktivno i doprinosi samo još većem produbljivanju aktuelnog problema, što je naročito opasno kada se uzme u obzir činjenica da ovu stranicu u najvećoj meri posećuju mladi, čiji su stavovi još uvek u fazi formiranja i preispitivanja (i koji vrlo verovatno ne prate pomno ove akademske polemike, te je ovakav jednostavan i koncizan stil koji nudi tvit veoma efektan). Ova stranica, koja služi za zabavu, ipak mora da poseduje osećaj odgovornosti za reči izražene u javnom prostoru, kao i svest da živimo u dobu u kojem je važno na svakom mestu promovisati jednakost i borbu protiv diskriminacije koja se iskazuje i putem jezika, te ne možemo da ne konstatujemo da ova ‘mudrolija’ nije bila tako mudra.
