Izmenu definicije silovanja koja bi podrazumevala odustvo pristanka, čekamo najmanje dvanaest godina, od kada je Srbija ratifikovala Istanbulsku konvenciju 2013. godine. Umesto toga, u poslednjim izmenama Krivičnog zakonika, predlaže se novo, blaže krivično delo obljuba bez pristanka.
Kondtradiktorni predlozi i upitne prakse
U Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Ministarstvo pravde je ponudilo neobjašnjive i kontradiktorne predloge. Prvo, definicija silovanja ostala je nepromenjena te i dalje podrazumeva silu ili pretnju i indirektno otpor žrtve, dok se predlaže uvođenje delikta obljuba bez pristanka, što je u šuštini silovanje, prema Istanbulskoj konvenciji. Istovremeno, povećane su kazne za silovanje – najmanje pet godina pa do doživotnog zatvora. Predviđene kazne za obljubu bez pristanka iznose od tri do 12 godina zatvora, što su manje kazne nego za silovanje u važećem zakonu. Kada se izvučemo iz vrzinog kola šibicarenja izvršne vlasti, zaključak je jedan – smanjene su kazne za silovanje.
Posledice ovakvog zakona mogle bi biti da tužioci većinu silovanja podvode pod delo obljuba bez pristanka, s obzirom na to da se u praksi tužlaštvo opredeljuje za blaži oblik dela jer je izglednije da mogu da ih dokažu, kako je istakla advokatica Milena Vasić za Insajder. Postoji saglasnost i da bi ovakav predlog, ukoliko bude usvojen, ohrabrio silovatelje, a obeshrabrio žrtve da prijave. Proces prijave podrazumeva višestruko ispitivanje, šetanje od jedne do druge institucije kako bi se prikupili dokazi, suočavanje sa mizoginim uverenjima profesionalaca koji bi trebalo da podrže žrtvu. Upravo zato u Istanbulskoj konvenciji predviđeni su krizni centri za žrtve seksualnog nasilja i jedinstveni šalteri (one-stop shop), kako bi žrtvama bio olakšan porces prijavljivanja i dokazivanja. Međutim, u tom pogledu nema napretka.
Pored psiholoških posledica i društvene stigme, postavlja se pitanje koliko će žrtava biti spremno da prolazi i kroz institucionalno iscrpljivanje ukoliko ne mogu da se nadaju adekvatnom zadovoljenju pravde.
Radi li se o promišljenoj političkoj taktici?
Ista vlast je 2016. godine predlagala slično krivično delo, koje je povukla nakon reakcije ženskih organizacija. Zašto onda ponavljaju predlog kada se argumentacija nije promenila?
Ministar pravde Nenad Vujić je nedavno izjavio da se ovakvim rešenjem proširuje krug lica koja se štite, jer je praksa pokazala da postoji grupa žena koje ostaju bez zaštite upravo zato što je za krivično delo silovanja potreban element sile ili pretnje, dok je ključan element kod novog dela odsustvo pristanka.
Ako je tako, zašto onda jednostavno nije izmenjeno osnovno delo silovanje? Možda sve ovo deluje bezrazložno i bespotrebno komplikovano, ali je u osnovi promišljena politička taktika. Više do deceniju, vladajuća SNS se uspešno pozicionira tako što se istovremeno obraća različitim publikama. U konkretnom slučaju, zakonskim prepoznavanjem odsustva pristaka kao elementa seksualnog delikta obraćaju se Evropskoj uniji, domaćoj javnosti poručuju da će pooštriti kazne za (postojeće delo) silovanje, dok u zbilji zadržavaju ženomrzačku politiku stvarnim smanjenjem sankcija za silovanje.
Gde su u svemu žrtve?
Odavno se u stručnoj, pa i u široj, javnosti, zna da žrtve često ne pružaju otpor prilikom silovanja. To se objašnjavana našom nesvesnom, automatskom rekacijom na napad koja predstavlja strategiju preživljavanja i pojavljuje se kao jedna od tri moguće rekacije: bori se, beži ili se pravi mrtva. Otpor fizički nadmoćnom napadaču može dovesti i dovodi do težih povreda ili smrti. Reakcji “zamrzavanja” kod žena doprinosi i kroz ranu socijalizaciju naučena bespomoćnost. Nepristojno je reći ne starijoj osobi, dobre devojčice nisu besne, drske su one koje se suprotstavljaju. Između ostalog, na taj način patrijarhalno društvo priprema i oblikuje devojčice kao žrtve seksualnog nasilja, kome su izložene od najranijeg uzrasta.
Skoro svaka deseta žena ili devojčica u Srbiji doživela je silovanje ili pokušaj silovanja, pokazuje istraživanje UN Women iz 2022. godine.
Pa zašto onda i dalje od žrtava tražimo otpor da bismo im priznali nepravdu? Seksualno nasilje se koristi kao političko oružje protiv žena. Sredstvo zastrašivanja i ponižavanja kojim se žene drže van političkog prostora, koje će ih ućutkati i onemogućiti ishode borbe za ravnopravno društvo. Žene se najviše plaše od silovanja a trećina žena ocenjuje da ličnu bezbednost ostvaruju time što retko izlaze i više vremena provode u kući, navodi se u istraživanju UN-a. Svi muškarci (pa i oni koji nisu nasilni) profitiraju od straha od silovanja kod žena (pa i onih koje to nisu preživele). Seksualno nasilje je sredstvo kontrole nad ženama, i u privatnom i u javnom prostoru.
Šta dalje?
Deset dana nakon što je rasprava o Nacrtu zakona završena, predsednik Aleksandar Vućić izjavom da neće dozvoliti umanjenje kazni za silovanje, dao je signal da je pritisak javnosti bio snažan. Feministkinje su prethodnih dana problematizovale ovakvo zakonsko rešenje u medijima i uspešno alarmirale javnost. Sutra, Ministarstvo pravde bi trebalo da objavi izveštaj o javnoj raspravi.
Kakav god ishod bio, žene u Srbiji nastaviće da se bore za pravno sankionisanje silovatelja, jer, i sa zakonskim prepoznavanjem, predstoji nam promena u pravosudnoj praksi. U protekloj godini, tužilaštvo je pokrenulo 68 istraga za delo silovanje, a doneto je 25 osuda. Autonomni ženski centar ukazao je na ovu statistiku i kako se ona menjala od 2000. godine, kada je bilo 203 pokrenuta postupka i 77 osuda.
Paralelo sa zahtevima u domenu kaznene politike, iz fokusa ne treba gubiti žrtve. Silovanje ostavlja dugotrajne psiho-fizičke posledice i stvara probleme u funkcionisanju u svim sferama života. Zato zahteve treba jačati ka politikama koje ženama pružaju ne samo pravnu zaštitu, već i psihološku i zdravstvenu, a naročito socijalnu i ekonomsku podršku.
