Interview sa Kosmoginom je preuzet s P.U.L.S.E-a:
Biljana Kosmogina se bavi književnošću, novinarstvom, performansom, umetničkom kritikom, fotografijom i teatrom. Poznata je po specifičnom pristupu erotici, socijalno-politički angažovanim tekstovima i javnim nastupima, kao i po aktivizmu na polju manjinskih prava i rodne ravnopravnosti. Kao markantna i kontroverzna figura na regionalnoj kulturnoj sceni, Kosmogina brutalno demistifikuje realnost i glorifikuje ženskost (feminu) kao dominantan, vladajući princip na planeti. Ona postepeno utire put u srpskoj avangardi na način na koji je to u kulturi radila Cammille Paglia, na sceni Marina Abramović ili u aktivizmu Eve Ensler, preuzevši ulogu bespoštedne kršiteljke predrasuda i tabua, strastvene borkinje za ženska prava i žestoke kritičarke malograđanskog društva i vladajućih političkih struktura. Kosmogina je dobitnica tri književne nagrade, sarađuje sa mnogim kulturnim web portalima i časopisima na Balkanu, učesnica je brojnih umetničkih festivala, autorka dve kolumne (u Sloveniji i Hrvatskoj) i zapažena je blogerka na sajtu B92. Osnivačica je i predsednica ARTEQ udruženja, aktivnog u oblasti kulture i umetnosti.
Sanjam da je po mene došla Dolly i odvela me na našu livadu. Ja pasem nju, ona pase mene i srecni smo do neba, a onda cujem taj neumoljivi glas: “Action!”, i drpaju me za jaja i razvlace mi miška, ali tu nema više mirisa deteline i moje Dolly.
Posle su mi puštali filmove koje smo snimili da bi mi osnažili libido, kako je kamerman predložio. Ja tu nisam ni prepoznavao sebe, jer sam bio na inekcijama i niceg se više nisam secao. Bio sam sve slabiji, dok nije došao Bos jednog dana i doneo mi lenju pitu od jabuka sa prah šecerom odozgo, koja je podsecala na Dolly. Spominjao je onaj njegov bankrot i ovog puta me nežno, kroz zube oslovio sa “magarcino prokleta”, odvukao me do kamiona, pa mi je onda svojom rukom dao injekciju, iako je to ranije uvek radio kamerman-psiholog.
Ovo je fragment iz tvoje nagradjene priče Porno star koja se nalazi u tvojoj proznoj zbirci F book.. Ko se krije iza likova u priči: Sugar Dick, Bos, Dolly?
Priča je ispričana u prvom licu, iz pozicije magarca Sugar Dicka koji je zvezda porno filmova. U njoj pratimo uspon i pad njegove karijere, razmišljanja i osećanja vezana za “koleginice”, ekipu filma i njihove međusobne odnose. Sugar Dick se zaljubljuje u devojku Dolly, pokušava da shvati svog grubog šefa, režisera Bosa i uspešno opstaje u svetu porno industrije sve dok ga “muškost ne izda”. Kada se to desi, njegov poslodavac to shvata kao propast, dok glavnog junaka taj peh oslobađa i vraća u njegovo carstvo, na livadu kojoj prirodno pripada.
Kada se delo otme od svog tvorca i zaživi svoj nezavisni život, mimo njegove volje i htenja, to je najbolje što može da se dogodi, pa je s te strane Porno star moja najuspešnija priča. Osim što mi je donela nagradu za najbolju queer priču u Zagrebu 2004. objavljena je u dve zbirke, nekoliko književnih časopisa, na mnogim web portalima, a i sjajno je ilustrovana od strane Kosmoplovaca. O njenoj neprolaznosti govori činjenica da je prošle (2011.) godine svrstana u dve antologije savremene srpske proze: Der Engel und der rote Hund, objavljene na nemačkom jeziku u Berlinu, i NGA BEOGRADI, ME DASHURI (“Iz Beograda, s ljubavlju“), objavljene na albanskom u Prištini. Moj Porno Star (aka Sugar Dick), očarao je i publiku i kritičare, progovorio mnogim jezicima, a meni ostavio težak zadatak da nadmašim njegov uspeh.
Zovu te ‘prva porno književnica’, ‘queer kraljica književne scene’, ‘autorka treš literature’ itd…da li se prepoznaje[ u nekoj od ovih, kategorija? Da proširim pitanje: da li ti smeta da te sputavaju i prisilno usmeravaju, stavljaju te neke okvire i pronalaze tvoje mesto u društvu?
Ne brinem kako me drugi vide i markiraju, bitno je da prate ono što radim. Davnih dana, kada sam počela da pišem tekstove za gay-serbia.com, predstavljali su me i kao “prvu gay porno spisateljicu”. Svaki od mojih urednika se dobronamerno trudio da me predstavi najekskluzivnije što može i da me na neki način pečatira – obeleži, pa su se tako vremenom sve te etikete za mene lepile, umnožavale i smenjivale. Koliko znam, sa trešom sam povezana samo u intervjuu koji sam dala prošle godine, no meni to ne smeta, jača sam od etiketa.
Dokle god se o mom radu priča i piše to znači da na nekog deluje, ostavlja trag, a biti u nečemu prvi nije beznačajna uloga. Na srpskoj kulturnoj sceni te etikete nema niko, pa se u tom smislu osećam jedinstvenom. Fokusirana sam na oblast seksualnosti, odnosno erotike, a pornografske i političke primese određuju strukturu, ton, boju, ukus i miris moje stvaralačke recepture. Ne bavim se komercijalnom umetnošću, a ti si pobrojala sve marginalne žanrove (porn, queer, trash) prisutne u literaturi i drugim oblicima umetnosti, koji su neotuđivi deo naših života i ličnosti, pa su vrlo upadljivi i u kulturi i u politici, iako ih akademizam ignoriše, nipodaštava i obezvređuje. Moja proza je slojevit međužanrovski proizvod koji je često prožet trešom i seksualnošću, što je ne determiniše kao pornografsku. Njeni prepoznatljivi sastojci (začini), čine je angažovanom i pomerenom, te je tako možemo okarakterisati kao queer, čak i kad nema nikakve veze sa LGBT tematikom. U Srbiji 85% ljudi još uvek ne zna šta je to queer, a kamoli queer umetnost, pa se stiče utisak da se bavim nekim nedokučivim, misterioznim sferama. Queerom se bavimali broj teoretičara, istraživača i aktivista LGBT pokreta, a umetnici su još ređi i prolaze nezapaženo. Osećam se kao retka biljka u pustinji, samo što nisam uvela.
Ne pridržavam se normativa i književnih standarda, već prostog pravila da literatura ne sme da bude šuplja i dosadna. Prošle godine su me angažovali kao kolumnistkinju na sajtu “Maribor – Evropska prestonica kulture 2012.” zbog mog rada, a ne etiketa. Tamo ne plasiraju treš i pornografiju, već tekstove najznačajnih autora Balkana i Evrope. Nadam se da sam uspela da prevaziđem kutije i fiokice u koje su me do sada trpali, i da je moj opus vidljiviji od svih etiketa, koje ponosno čuvam zalepljene na mom dupetu.
Ko su tvoji čitaoci?
Jako me raduje kada mi nepoznate osobe pišu da prate moj rad i da ih inspirišem. Bodre me da istrajem, čestitaju, sugerišu i daju ideje, iznose mi svoja iskustva, strahove i probleme. Ne da bih ih rešila, već da bih o njima pisala. Pojedini mladi autori mi šalju svoje pesme i prozu, s molbom da ih pročitam i dam svoj sud jer u njega veruju. Kada mi neko priđe i kaže da ga je moj tekst nasmejao, rastužio ili zamislio, to je validna potvrda da ono što radim nije uzaludno, da ima neki uticaj ili bar efekat. Dešavalo se da su mi posle nastupa prilazile mlade devojke govoreći da bi volele da budu kao ja. Ako sam ičiji uzor, to me obavezuje, podstiče i nagoni da grizem i borim se dalje, nesmanjenom žestinom.
Publiku čine uglavnom mladi ljudi koji moje nastupe i štivo doživljavaju zabavnim, emotivnim i poučnim. Ako moj rad nekom otvara vidike i širi horizonte, to je dovoljna nagrada za trud, makar on nemao konkretan profit. Neki poznanici su mi takođe saopštili da su njihove majke oduševljene mojom knjigom, što upućuje na to da je moja publika raznorodna. Imam i protivnike među malim brojem homofoba i desničarskih patriota, koje moj rad iritira jer je usmeren na afirmaciju ženskih i manjinskih prava, kao i (homo)seksualnih sloboda, što me dodatno motiviše da istrajem na trnovitom putu u borbi protiv svakog oblika letargije i nepravde, a pre svega nasilja, mržnje i diskriminacije. Kad bi me svi voleli i hvalili, to bi bilo nepodnošljivo i vrlo sumnjivo.
F book je zbirka tvojih ranije objavljenih priča. Nastale su u vrlo uznemirujućem, punom prevrata periodu u našoj zemlji, od 1989 do 2008. Kako je protumačena s obzirom na sva politička, moralna, socijalna previranja u knjizi?
Tačno, F book objedinjuje priče iz tog perioda. Odumiranje morala, politička, socijalna i duhovna beda su moje neiscrpno polje. Stasavam, razvijam se i oblikujem vremenom koje je sve teže i surovije, a boljitak se još uvek ne nazire. S novim političkim perspektivama, horor je sve veći, ali se ne smemo prepustiti beznađu. Priča Hilandarska maja iz 1999. prvonagrađena na konkursu Srpskog društva za naučnu fantastiku, razmatra period NATO bombardovanja i mnogi čitaoci su je doživeli kao realističnu. Neki su uporno zahtevali da im potvrdim njenu istinitost i to mi je zacrtalo put da treba da pišem ubedljivo i uznemirujuće, čega se i danas pridržavam. Uz miksturu realnosti i fikcije izbegavam trivijalne teme i osrednje interpretacije.
U F booku su u nekim pričama (ne u svim) porno elementi prisutni kao sredstvo u službi građenja specifične atmosfere i emotivnog naboja. Tu se našla i jedna dečija bajka, tako da su teme i stilovi pisanja raznovrsni. Zbirka je odlično protumačena, tj. prihvaćena od strane kritike i čitalaca, ali njen tiraž od 500 primeraka nije obnovljen. Ona nije postala bestseler, ali znamo da prodaja knjige nije garancija njenog kvaliteta. S druge strane, knjiga je ipak prokrčila svoj put i bila je predstavljena na internacionalnoj slavističkoj konferenciji “Tabu široko otvorenih očiju“, na Institutu A. Mickieviča u Poznanju (Poljska), u decembru 2009. godine, u naučnoj studiji o obaranju jezičkih i tematskih tabua u književnosti. Priče iz F booka su našle mesto u tri antologije srpske proze prevedene na italijanski 2003., i na nemački i albanski jezik 2011., a za nečiju prvu knjigu to je veliki uspeh.
Gde je granica izmedju pornografije i politike?
Pornografija je anatemisana iako je poštenija i humanija od politike. Ona se zasniva na dobroj volji aktera, bez upotrebe nasilja i ima ograničeno trajanje koje rezultira kulminacijom – svršavanjem, dok je politika beskrajno mrcvarenje – legitimno masovno silovanje, čije se finale ni ne naslućuje. Estetika je različita, ali je pornografija dobroćudnija. Zbog pornografije nikada nisu vođeni ratovi, a zbog loše politike jesu – odnela je neuporedivo više žrtava. Oba pojma karakteriše deficit osećanja, a ako ih i ima, loše su odglumljena. Pornografija nam ne određuje sudbine, ona ima kakav-takav scenario, konzumira se diskretno u mraku sobe, iza zatvorenih vrata, usmerena je na genitalije i tu su jasna pravila, dok politika brutalno sve potčinjuje sebi, jačajući represivan sistem države/institucije u odnosu na pojedinca. Ništa ne sprečava političare da nas jašu kao svoje robove, ubeđujući nas kako sve čine za naše dobro. Da je to istina, ne bismo grcali u sve gorem kolapsu, već bismo imali solidan standard, jaču privredu, moćnu ekonomiju i manje socijalne razlike. Naša vlada ima teško pokretne gvozdene noge, a želi da trči u korak sa Evropom. Ja se inače zalažem za Erotsku uniju, kao protivtežu haosu i destrukciji, čime smo preplavljeni. Nakaze, pajaci, mutanti i mumije iz Skupštine su opasniji po društvo od bilo koje hard-core XXX produkcije.
Moja “Porno-politička pesma” stavlja oba pojma u sličan kontekst jer tu koristim pornografiju kao oružje protiv nazadne politike. Kada na sceni radim “neupitne pokrete”, obazrivo se čuvam vulgarnosti i banalizacije, ali i bez mnogo reči može se sve reći. Pesmu završavam stihovima: “Oko nas sve se ruši, oko nas sve se krši, a od vas niko već jednom da svrši!”
Da nema mnogo razlike između pornićara i političara, govori činjenica da i jedni i drugi ulažu u svoje obrazovanje. Uzgred, bivšu porno zvezdu, danas feministkinju i umetnicu Annie Sprinkle, imala sam čast ne samo upoznati već i kumovati joj na “Green Wedding-u” u Zagrebu, gde se venčala sa njenom partnerkom Beth Stephens, tokom fantastične završne ceremonije Queer festivala 2008. godine. To je bio nadahnut i vrlo kompleksan performans, koji je kao njihov zajednički projekat tokom sedam godina održavan u različitim zemljama i bojama, sa ciljem promovisanja (istopolne) ljubavi i ekologije.
Na jednoj strani su primadone mejnstrim američkog feminističkog establišmenta sa Glorijom Stajnem na drugoj feministicka bête noire Kamile Palja i ‘njene’ feministkinje disidentkinje, koju bi grupu podržala? I šta je zapravo feminizam? Moram li biti član neke feministicke grupe da bih bila feministkinja? Ko odredjuje autentičnost i legitimnost jedne feministkinje?
S feminističkom teorijom i literaturom sam bila preplavljena na Ženskim studijama, gde sam gutala Edrijan Rič, Emu Goldman, Džudit Batler i druge. Ne insistiram na polnim jednakostima već favorizujem žensku prirodu (njen emocionalni, intelektualni i seksualni potencijal), borim se za rodnu ravnopravnost, no nisam sigurna da li je moj jezik sasvim feministički. Ne trudim se da postanem primerna, etablirana feministkinja, a ako me neko tako doživljava, ne osporavam.
Pisala sam za hrvatski feministički sajt cunterview i feminističke časopise kao što je Profemina. Živimo u vremenu postfeminizma, kad je u fokusu javnosti Pussy Riot, ženski bend koji peva pank-molitve u crkvi ispred ikonostasa, usmerene protiv Putina. Zbog toga uhapšene leže u zatvoru, a ceo svet prati razvoj situacije i podržava ih. Umetnička, odnosno politička sloboda ne smeju biti sankcionisane, a pošto se Putin i ruska crkva osećaju uzdrmanima i ponašaju kao inkvizitori, pobeda je na strani Pussy R. Umesto da pišem eseje o feminizmu, ja bih radije jurnula na patrijarha golim sisama, kao što je to nedavno učinila u Moskvi pripadnica feminističke grupe Femen. Moja “P kampanja” je totalno feministička, jer problematizuje važna ženska pitanja: trgovinu ženama, pravo na abortus i zdravlje, pravo na orgazam, zalaže se protiv rata, protiv porodičnog, političkog i seksualnog nasilja, protiv užasa genitalne mutilacije i obespravljenosti…
Gloriju Stajnem cenim, ali suprotno njoj, ja odobravam pornografiju. Pornografija je izmišljena za muškarce, i sve dok ih ona okupira, opčinjuje i zaglupljuje (jednom rečju: usrećuje), žene brzo napreduju i ostaje im više prostora za postizanje ličnih sloboda i ciljeva, bilo da su okrenute samo sebi ili političkim i društvenim aktivnostima. Žena neće sedeti kod kuće i uslišavati želje svog partnera, dok on gleda porno-filmove sa svojim pajtašima, uz gajbu piva. Ženi se napokon pruža prilika da se bavi čime želi, obrazovanjem, zabavom ili društeno korisnimradom. Ako muškarca tolerantno prepusti “blagodatima” pornografije, pobedila je i sebe i njega. Sve je stvar njenog (i njegovog) ličnog izbora, ali dok se ne ispuni osnovni postulat, dok lično ne postane političko, feminizma nema ni u tragovima.
Kamil Palja tvrdi da je feminizam glupost zasnovana na neznanju dok se insistira na jednakosti ponašanja polova, jer muškarcima rukovodi testosteron koji im i određuje postupke, sa čim se u potpunosti slažem. Žena treba da bude svesna razlike između njene i muške fiziologije i biohemije mozga, tj. seksualnosti. Primer da je žena silovala muškarca je nesvakidašnji i vrlo sporadičan, dok su masovna silovanja žena (naročito u ratnim uslovima) oduvek prisutna pa i dan-danas, u svim krajevima planete, što je užasavajuće i poražavajuće. Društvo je sve više dehumanizovano pa ga treba stalno oporavljati i potsećati. Moj senzibilitet je puno bliži Palji i njenom “zlom jeziku” nego Stajnemovoj i američkom main-stream establišmentu. Paljinu knjigu Seksualne persone (Sexual personae), o dekadentnim velikanima u umetnosti, čuvam na počasnom mestu kao relikviju i vraćam joj se često, s dubokom religioznošću.
Na kom projektu trenutno radiš i odakle crpiš ideje i inspiraciju?
Kao predstavnica Srbije sam pozvana u Portland(Oregon), da 11. septembra izvedem performans P kampanja – P(ussy) Campaign, u sklopu umetničkog festivala na kojem me angažuje udruga Queer Zagreb. P kampanju sam u novembru prošle godine izvela na LIMIT live art festivalu u Domu Omladine Beograda, gde je doživela ovacije, pa su me pozvali da je ponovim ovog leta u julu na Queer New York International Art festivalu. Na moj užas i veliku žalost, nisam uspela dobiti američku vizu jer nemam stalno zaposlenje, bila sam im vrlo sumnjiva da nameravam emigrirati i ostati uUS. Ali to me nije obeshrabrilo da još jednom apliciram, što će biti ovih dana. Verujem da ću ovog puta uspeti da pridobijem konzularno odeljenje, a potom i američku publiku. P kampanja će biti izvedena na engleskom i prilagođena američkom političkom kontekstu, kao što sam je spremila i za NY. Umesto srpskih političkih slogana koristim američke. U finalu performansa se sa svojim protivnicima obračunavam porno-političkom poezijom, koja neizostavno proizvodi ekstatično stanje u publici i erupciju smeha..
Povodom P kampanje sam dobila vrlo pozitivne kritike, svrstali su me među naslednike Marine Abramović, ali meni to nimalo ne smeta. Od kraljice queera, pornografije i treša, do Marinine naslednice, brzo sam napredovala, za samo pola godine. Pička pokreće svet! Napred u svetlu budućnost s Pičkom! Forward with Pussy!
{slika}
Uz to imam i druge angažmane. Nedavno mi se obratio jedan muzičar, vođa neafirmisanog rock benda izBeograda, zatraživši mi da napišem par tekstova na njihovu muziku. To je pravi izazov, nikada na taj način nisam s nekim sarađivala, ali sam se baš potrudila da budem drugačija, manje eksplicitna a više asocijativna, kako bih se prilagodila njegovim željama i instrukcijama.
Poletno radim i moju mesečnu kolumnu “Pičkanterije” na queer.hr. Nesputane imaginacije, bez ikakvih ograničenja, bavim se lezbejskim odnosima, a to me toliko relaksira i inspiriše, da ponekad ni sama ne mogu da poverujem šta sam sve u stanju da napišem.
Na mom blogu B92 se bavim različitim temama, najviše društvenim nepravdama i terorom vlasti nad građanima. Prošlog meseca sam pisala protiv idiotskih mera gradskih vlasti o ograničenju kupanja na Adi Ciganliji, a učestvovala sam i u građanskom protestu na kom smo pred službenim licima kršili donete propise. Borba protiv socijalnih nepravdi i građanska neposlušnost su sastavni deo moje (buntovne) ličnosti.
Noviroman je završen, do kraja leta treba da ga upeglam i predam izdavaču. Inspiraciju i ideje crpim iz neposredne okoline, iz svog i tuđeg iskustva, ali od početnog oblika do finalizacije, nepredvidiv je put moje imaginacije.
Sta ne bi volela da se o tebi zna?
Počinjem da brinem da su moji odgovori preopširni.
Kako bi volela da te ljudi pamte?
Moram još dosta toga uraditi da bi me ljudi pamtili. Sećanje nije dugoročno, već bledi i nestaje, pa mora da se trenira i refreshuje. Pamćenje se održava novim akcijama i poduhvatima, u mom slučaju novom knjigom i još luđim performansima.
Da li je teško biti Kosmogina i šta si naučila o sebi otkada si u žiži javnosti?
Ne bih da ostavim pogrešan utisak. Centralne javne figure se voze limuzinama, redovno osvanjuju na TV-u i u štampi, skupo naplaćuju nastupe i intervjue, i druže se sa celebrityma, dok ja uglavnom učestvujem na besplatnim manifestacijama, vozim stari bajk, družim se sa anonimcima i svaki dan se zahvaljujem Svetoj Magdaleni zbog toga. Ne treba mi stalna pažnja javnosti da bih bila srećnija.
U žiži javnosti sam bila prošle godine u decembru, kao liderka projekta ispred udruženja ARTEQ, kada su svi značajni mediji propratili našu izložbu “Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933-1945.” u Muzeju grada Beograda, realizovanu u saradnji sa Queer Zagreb udruženjem. To je potresna faktografska postavka od velikog istorijskog, kulturnog i antifašističkog značaja. Izuzetno interesovanje i veliki odziv posetilaca uverili su nas da srpsko društvo nije toliko homofobično i da je u njemu antifašistički duh očuvan. Javnost je upoznata sa do sada neistraženim istorijskim činjenicama, a empatija prema nacističkim žrtvama homoseksualne orijentacije je bila vrlo upečatljiva. Naš događaj je uvršćen među najznačajnije kulturne projekte nevladinih organizacija u toku 2011. na preporuku Ministarstva kulture Srbije.
U fokusu javnosti sam bila i 19. maja ove godine u Noći muzeja, kao živi deo izložbe o sujeverju “Pomeri se s mesta!”, u Etnografskom muzeju, gde sam u stilizovanom proročanskom kutku “čitala” sudbinu posetiocima (klijentima) punih sedam sati (19 – 02 h). To je bio moj najduži performans u karijeri, a i najposećeniji. Pored mog stola gde su se odvijale seanse, prodefilovale su hiljade ljudi, a red zainteresovanih za gatanje bio je nepojmljivo dug. Proročište sam do sada više puta uspešno kreirala na javnim mestima. Ja to vidim kao “tête-à-tête” ili “face-to-face” performans, mada radim i grupne seanse. Kako to postižem ne pitaj (klijenti me progone), ali moram da spomenem da je ta ideja potekla iz mog prvobitnog, usko specijalizovanog performansa – proricanja erotske sudbine. Najbitnije je da su “klijenti” egzaltirani i da sam prikupila super materijal za ozbiljan esej na tu temu.
{slika}
Mislim da bi svako normalan na mom mestu odlepio, ali ja se osećam odlično u svojoj koži, jer je često presvlačim (da bih uvek bila nova i uzbudljiva). U skladu sa mojim kosmičkim impulsom, karmom i osebujnom del(ik)atnošću, koristim ovu priliku i apelujem vladi Srbije i Hrvatske da se prostitucija pod hitno dekriminalizuje! Spasite živote, pustite prostitutke da se bave svojim poslom!
Fotografije: Stanislav Milojević, Biljana Rakočević, Era Milivojević
Grafički dizajner P kampanje: Marko Matić
