Sa stavom

23.06.2017. 09:21:41 - Hristina Cvetinčanin Knežević

Vrijeme je da se kaže ne

Kada je feminizam postao seksi?

Diorova majica 'Sve/i bismo trebale/i biti feministkinje'. Cijena? Prava sitnica,  710 dolara

Diorova majica 'Sve/i bismo trebale/i biti feministkinje'. Cijena? Prava sitnica, 710 dolara (Foto: Instagram)

U svetu simulakruma, u svetu u kome trendovi diktiraju (makro) tendencije, a sami trendovi bivaju određeni njihovom sposobnošću da se prodaju, koje su granice koje feminizam sme da pređe, na način na koji ostaje veran sebi, kako bi u svoje borbene redove privukao što više žena? Da li feminizam mora da plati cenu svoje potencijalne masivnosti i šta ova cena znači u jednom liberalno-kapitalističkom i duboko patrijarhalnom svetu? Na kraju, ko pije a ko plaća - feminizam ili patrijarhat?

Kada sam se pre skoro dve decenije po prvi put susrela sa idejom feminizma u javnom diskursu, feminizam definitivno nije bio nešto kul. Javno menjenje, izranjavljeno bratoubilačkim ratovima i podojeno nacionalizmom, feminizam je posmatralo kao pretnju vraćanju tradicionalnim vrednostima koje su bile viđene kao jedini spas nacije. Vredno feminističko nasleđe u formi Antifašističkog fronta žena je bilo potisnuto i dostupno samo malom broju ljudi koji su, poput mene, u svojim porodicama imali preživele afežeovke. Feminizam je bio bauk, bauk koji se širio Srbijom i taj stav je nastavio da se prelama u svim društvenim dešavanjima u toku mog odrastanja. Ovako shvaćen bauk feminizma je podrazumevao mržnju prema muškarcima, prema porodici, u svoj pokret je uključivao isključivo lezbejke i one žene toliko ružne i odvratne da ih ni jedan muškarac nije hteo (te će zbog toga postati lezbejke, govorili su mi) i cilj mu je bio da uništi ceo svet. U javnom diskursu, u toku mog odrastanja, biti feministkinja je značilo biti lezbejka, što je značilo biti vesnica propasti jer - kako to misliš da nećeš da budeš majka novim junacima?! Na svu sreću, odrasla sam okružena jakim ženama, koje ni u jednom momentu ispravnost feminizma nisu dovodile u pitanje, feminizam se u našoj porodici podrazumevao, kao što se podrazumevalo da ćeš oprati ruke pre nego što sedneš za sto - toliko se podrazumevao da se čak nije ni spominjao.

Vremenom sam naučila da ignorišem javni diskurs o lepri feminizma, osim u onim slučajevima kada je direktno uticao na moj život - kada je majka ostala bez posla jer - šta ona ima da traži na tržištu rada, posao joj je da sedi kući i odgaja decu?!; kada su me dečaci po prvi put u nižim razredima osnovne škole vaćarili a reakcija učiteljice je izostala jer - to su dečaci i oni se tako ponašaju!; kada sam pretrpela fizičko, seksualno i psihološko nasilje jer, nadležni su rekli - sama sam to tražila. Javni diskurs nije uspeo - umesto da me preobrati u protivnicu feminizma, postigao je upravo suprotno.

Vremenom, kada sam, kao već odrasla devojka, toliko duboko zagrizla u feminizam da sam prestala da se bavim time šta čaršija priča i posvetila se aktivističkom i teorijskom radu, desilo se čudo, desio se preokret - više nisam bila isfrustrirana lezbejka, biti feministkinja je postalo kul. Dođavola, postalo je seksi!

Feministkinje su postale jake slobodne žene, koje uzimaju ono što žele, nikoga ne pitaju, spavaju sa kim god žele, kako žele i koliko često žele, oblače se kako žele, rade sa svojim telom šta žele, generalno rade šta žele - nikome ne polažu račune. U svoj toj euforiji oko prihvatanja feminizma i skidanja leprozne stigme sa njega, zamalo je promakao jedan važan momenat - momenat želje koja je bila oblikovana isključivo muškim pogledom na svet. Mogla si da se oblačiš kako želiš, ali sve dok je to bilo oko-ugodno nekom muškarcu; sa svojim telom možeš da radiš šta želiš, ali sve dok nemaš dlake na nogama i pod pazuhom pa je to telo poželjno nekom muškarcu; možeš da spavaš s kim želiš, ali sve dok to radiš sa muškarcima koji to od tebe očekuju na način na koji očekuju; možeš čak i da spavaš sa drugim ženama, ali sve dok je to aminovao gore spomenuti muškarac koji je uvek uključen u to.

Ipak, feminizam nije bio više ružna reč, postao je toliko lepa reč da su se štampale šolje, majice i posteri sa natpisima "This is how feminist looks like".

Feminizam je bukvalno postao reč.

I to ne bilo kakva reč, već reč koja je itekako prodavljiva, i u kapitalističkom, tržišnom smislu, ali i onom ideološkom, na način na koji se stvaraju i oblikuju ideje koje jačaju patrijarhat. Pošto sam ovo shvatila, usledio je bes, bes toliko veliki da je mogao da raznese svet, bes toliko veliki da sam, u toj klimi kul feminizma, postigla da, kao feministkinja, odem u svoj kul-negativ i vratim se na poziciju one ogorčene mrziteljke muškaraca, kojoj je, sudeći po komentarima drugih, užasno potrebna čvrsta muška ruka i još jedan podjednako čvrst deo tela da je vrate na pravi put.

Novi, kul i seksi feminizam, uopšte nije ličio na onaj stari leprozni feminizam uz koji sam odrasla i u koji sam verovala. Iako su mi kao mladoj ženi deklarativno bile date neke slobode, te slobode su imale jasne granice a sankcije koje su pratile prelaženje tih granica su bile užasne - 2008. godine je u šupi u centru Beograda prebijena motkom pa davljena do smrti prostitutka Ljiljana V., verovatno jer je bila zaražena HIV-om pa je sama to tražila, 2010. godine je u Beogradu 6.500 huligana nasilno razbilo Prajd jer su okupljeni sami to tražili, 2012. godine je u Novom Sadu ubijena Vladislava Červenko, koja je, ako sudimo po novinskim naslovima, sama to tražila jer nije bila uzorna devojka muškarcu koji ju je ubio, u međuvremenu je ubijeno na stotine žena u porodičnom nasilju, još više njih je silovano i pretučeno, naravno, sve se ovo dešava za naše i njihovo dobro, mi to same tražimo, onako vaspitno.

Povuci ručnu! Stani! Gde je ovde feminizam? Šta je kul i seksi u ovakvom prevaspitavanju kada se pređu granice dozvoljenog feminizma? Majice i šolje sigurno nisu feminističke, ali su feminističke taman toliko da nekome napune džepove, a nekome glavu iluzijom da radi pravu stvar i bori se za lepši svet iz topline svog bezbednog doma, ne radeći ama baš ništa, pritom bivajući kul i seksi.

Ta iluzija je opasna, jer žmuri i, ukoliko ne uspe da ne vidi, stigmatizuje sve ono što je može poljuljati. Lupa mu besne i ružne etikete nedojebane i isfrustrirane u nadi da će ga zastrašiti, naterati ga da se povuče i prestane da je ugrožava. Međutim, ne-kul i ne-seksi feminizam se ne povlači tako lako, on opstaje, kao što je opstajao zadnjih nekoliko stotina godina. I pri ovom ne mislim samo na organizovani feministički pokret, pokret koji istupa javno, jer pokret je zbir pojedinaca, već mislim na onaj feminizam koji je u nama, koji svaka od nas makar instiktivno oseća. Mislim na onaj feminizam koji se buni dok grčevito stežemo ključeve u šaci kada se po mraku vraćamo kući panično se osvrćući preko ramena; na onaj feminizam koji nam grči stomak dok pokušavamo da odbijemo nasrtljivog muškarca koji ne želi da razume naše "NE!"; na onaj feminizam koji povrati sam sebi u usta kada nasrtljivog muškarca uspemo da odbijemo tek kada kažemo da imamo dečka i zapljunemo se kao nečije vlasništvo; na onaj feminizam koji se štrecne svaki put kada u svom partneru prepoznamo patološko ponašanje zadojeno idejom da su dečaci dečaci, ponašanje zadojeno patrijarhatom pa mu se to može; na onaj feminizam koji je besan i ljut što su tamponi i ulošci skupi, a ginekološki pregledi još skuplji jer nam je uništeno zdravstvo; na onaj feminizam koji cvili u nama sa našim bolom kada ceo dan stojimo na nogama iako smo dobile i telo nam se raspada, ili kada trpimo harasiranje i vulgarne opaske šefa, kako ne bismo dobile otkaz.

Mislim na sav onaj feminizam koji nam se u stresnim trenucima javi kao tih glasić u glavi koji nam poručuje da nešto nije u redu, tih ali besan glasić, glasić koji nije glasić već glas razuma. Taj glasić sve mi imamo, i sada je krajnje vreme da ga slušamo. Krajnje je vreme da ne posustanemo pored svih tih majica i šolja i tapšanja po ramenu da smo kul i seksi feministkinje jer se uklapamo u nečiju seksualnu fantaziju snažne i slobodne žene. Krajnje je vreme da kažemo "NE!" tom zavodljivom kul i seksi feminizmu, prepoznamo šta on zapravo jeste, i stanemo uz sebe i za sebe. Krajnje je vreme da kažemo "NE!" patrijarhatu udruženom sa neoliberalnim kapitalizmom koji nas, po prvi put u istoriji, posmatra kao kompletnu robu, i naša tela i naše umove, skupo nam podvaljujući seksi feminizam kao oruđe za našu večnu opresiju. Krajnje je vreme, jer šta je ideja, šta je pokret, osim hora glasova besnih pojedinki?

*** Hristina Cvetinčanin Knežević je feministkinja i aktivistkinja iz Beograda. Njezin tekst za Libelu objavljen je u izvornom obliku.

Tagovi: antifašističja fronta žena, feminizam, maskulinitet, odgoj dječaka, odluka o vlastiti tijelu, patrijarhalno nasljeđe, patrijarhat, prajd, prostitutka, rađanje djece, seksi feminizam, tradicionalne vrijednosti, ubojstva žena

Vezani članci:

Facebook komentari

Stup srama

Iz drugih medija

AEM