“Strah je promenio stranu, šta nas briga”, bila je dočekana ovacijama replika jednog komšije u raspravi o bezbednosti komunikacije, na prvom zboru građana beogradske opštine Voždovac održanom u nedelju 23. marta.
Od kada su studenti početkom marta pozvali građane da se samoorganizju putem zborova, diljem Srbije na trgovima i drugim javnim površinama, građani se okupljaju i dogovaraju, ponekad i “jajare”. Prvi zbor građana održan je u beogradskoj opštini Rakovica dva dana pre ovog studentskog poziva, a “plenumska groznica” se svakodnevno širi po gradovima, opštinama, mesnim zajednicama. Preostali modeli političke participacije građana, prethodnih su decenija bili ili ignorisani ili prosto zaboravljeni. Tako su mnogi bili iznenađeni kada su studenti predočili član 67. Zakona o lokalnoj samoupravi koji predviđa zbor građana, kao pravo da neposredno odlučujemo o pitanjima koja nas se tiču. Studenti su pomogli i deljenjem znanja kako pokrenuti zbor i pravila funkcionisanja.
Ispostavilo se da su Voždovčanke i Voždovčani pratili upute jer su na prvom opštinskom zboru vrlo dobro primenjivali pravila debatovanja, neverbalnih znakova i slično. Dnevni red i prve dve tačke — podrška studentskim zahtevima i podrška prosvetarima, usvojene su jednoglasno i brzo. Uz to, baš kad je izgledalo da ćemo biti stidljivi da se ukljiučimo u debatu, komšija je postavio pitanje “Šta ta podrška podrazumeva?” Diskusija je nakon tog pitanja nastavljena živo i po svim tačkama dnevnog reda. Na zboru na kome je učestvovalo više od 150 ljudi, u trajanju od sat i po vremena, formirane su radne grupe, izglasani kanali komunikacije, daljne akcije kao i dinamika održavanja zborova u mesnim zajednicama i na nivou cele opštine.
Učenje demokratije
“Ne čuje se! Ponovi predlog!”, dovikivali su povremeno ovi iz poslednjih redova. Istini za volju, u parkiću pored prometnog bulevara, dečijeg igrališta i gradilišta, megafon nije bio dovoljno glasan da bi svi mogli sve da se čuju. Neki ljudi su zbog toga ranije napustili skup, neki su predlagali bolje ozvučenje i drugo mesto sledećeg zbora. Nisu ovakvi zborovi bez nedostatka, ali pokazali su važnu stvar – da su ljudi željni da učestvuju u donošenju odluka o zajedničkim stvarima.
Vladavina neoliberalnih politika i klijentelizma prethodnih decenija dovele su do osiromašenja ogromnog broja građana, kao i do beznadežnosti da je išta moguće promeniti. Studentski protesti probudili su volju da se pitamo, da predlažemo, menjamo. Učešće na zborovima je manifestacija tog probuđenog političkog bića.
“Molim vas za razumevanje, ovo nam je prvi put”, rekao je moderator zbora.
Najverovatnije, većini prisutnih ovo jeste bio prvi put da učestvuju u nekakovom modelu neposredne demokratije, sa mnogo ljudi, na javnom mestu. To ne bi trebalo da obeshrabruje, naprotiv — demokratija se uči kroz njeno praktikovanje. Nema gotovih recepata, savršenih procedura, efikasnih zborova koji u danu menjaju režim. Kroz stalno učestvovanje, politički subjekti uče i stiču sigurnost kako da učestvuju, a kroz aktivno učestvovanje jačaju demokratske prakse.
Decentralizacija i oživljavanje mesnih zajednica
“Mesne zajednice su naše!”, pobedonosno smo se složili. Politička participacija zahteva i neke materijalne uslove, pa se tako postavilo pitanje dostupnosti mesnih zajednica. Iako je ovde pre svega mišljeno na prostorije mesnih zajednica i samo otvaranje teme mesnih zajednica, u SFRJ važnog modela samoorganizovanja građana i odlučivanja u različitim oblastima od uređivanja naselja i kulture do narodne odbrane društvene samozaštite, od velike je važnosti. Mesne zajednice gube svoju ulogu od 1990. godine. Iako postoje u formalno-pravnom smislu, oduzeta su im svojinska prava i finansijska autonomija, te su svedene na ispostavu opštinskih vlasti. Čini se da zborovi mogu biti prilika za oživljavanje mesnih zajednica kao načina samoorganizovanja i vraćanja politike na lokalni nivo.
“Predlažem da sledeći zbor imamo u Ripnju”, rekao je jedan od okupljenih.
Voždovac čine gradska i prigradska naselja pod Avalom, a Ripanj je najperifernije naselje ove opštine. Decentralizacija je bitna karakteristika višemesečnih demonstracija. Gotovo da više nema mesta u kome se ne održavaju protesti, lokalno organizovani. Komšijski protesti gradskih naselja su svakodnevna pojava. Od ranog jutra nas bude pištaljke, na putu sa posla upadamo u protestne kolone, opštinski protesti spajaju se u velike, gradske i međugradske. Studenti su pešačenjem duž i popreko Srbije, prolazeći kroz manja mesta i zaboravljena sela, budili duh zajedništva i solidarnosti, ali i sejali ideju da politika pripada svima.
Čini se da iz ovih praksi izviru dva bitna politička stava — protiv centralizacije i za uključenost svih u demokratske procese. Centralizacija Srbije, ostavila je ljude van Beograda van ekonomskih, kulturnih i političkih prilika i dodatno potcrtala tradicionalne rascepe centar-periferija, selo-grad. Postepeno umanjenje moći lokalnim samoupravama, dovelo je do pasivizacije građana u unutršnjosti “jer se sve odlučuje u Beogradu”. Fizičko izmeštanje demonstranata u manja mesta i materijalnost otpora (tela, traktori, bubnjevi, hodanje, stajanje, ćutanje) donose mogućnost veće mobilizacije i uključivanja širih društvenih slojeva u politiku sa drugačijim osnovama.
Site na plenum
Zborovi se tek uspostavljaju i adresiraju različite teme — neki podržavaju studentske proteste, drugi se usredsređuju na uređenje mesta stanovanja, treći smenjuju lokalnu vlast, organizuju se i osobe sa invaliditetom i zborovi protiv izvršitelja.
Nema sumnje da su protesti širom Srbije usmereni protiv režima Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke koji vlada 13 godina. Zborovi, demonstracije i različiti oblici građanske neposlušnosti, međutim, otvaraju i mnogo veća pitanja poput uzurpacije političke moći i sa njom povezano bogaćenje elita, ograničenja predstavničke demokratije uključujući grupe koje niko ne predstavlja, nepoverenja u političke partije, vraćanja politike iz stranačke u javnu sferu, a ta pitanja prelaze granice Srbije.
U Severnoj Makedoniji se, nakon teške nesreće povezane sa korupcijom u kojoj je stradalo 59 mladih, studenti i građani već organizuju po sličnim principima. Plenumska groznica je, izgleda, zarazna.
