13. rujna 2015.
U autu smo. Matea vozi i sluša, Jelena mašta, ja slušam i gledam kroz prozor. Jelena želi pokret, htjela bi marš, nešto drugačije, nešto s više ljudi. Priča o osmom martu i koliko je nekako čudnovato boli, samo to ne govori, što bude tako malo žena okupljeno. Ne kaže ona da je boli, jasno, kaže da je ljuti i nervira, frustrira. Matea se slaže i nekako više vjeruje da je to moguće od mene. Meni je super ideja, ali čini mi se teško provediva. Nije ljude toliko briga, mislim se, a Jelena kaže da ih možemo natjerati da ih bude briga. Vraćamo se s Pitchwisea iz Sarajeva u Zagreb. Feministički festivali obično tako djeluju. Čudna energija, puno poznatih lica, svaka se trsi nešto na neki svoj način.
Jelena je moja prijateljica. I divna je. Teška, ali divna. Hrabra, obrazovana, sposobna. Feministkinja. Pred nekoliko godina kada se na Libeli biralo koja će nova biti u uredništvu, biralo se između Jelene i mene. Jelena je išla na drugi studij u Budimpeštu pa su odabrale mene. Promijenilo je to život i meni i njoj. Onda se vratila i sad smo tu zajedno. S hrpom drugih cura s kojima s nekad slažemo, a nekad ne, s kojima radimo i čitamo i pišemo i borimo se za nešto što je nama jako, jako veliko. Mi zaista vjerujemo da se borimo. Za Libelu piše i žena koja se zove Sanja. I Sanja i Jelena očito su odvojeno došle do istog zaključka – dosta je bilo samo misliti drugačije, pisati drugačije, one bi sada pokazale da se može i organizirati, u javnom prostoru, djelovati i upozoravati drugačije.
Sredina siječnja 2016.
Jelena je sretna, čuje joj se u glasu. Zvala me da kaže kako se organizira akcija. Bit će u centru grada, za vikend i ideja je upozoriti na nasilje kojemu su žene svakodnevno izložene, a uporno se ignorira. Nasiljem koje žene preživljavaju, a ni nasiljem koje žene ne prežive, sustavno se ne bavi ni sustav, a kamoli mediji. Pišemo na Libeli o tome godinama, o brojkama, o statistikama, o različitim načinima na koje su žene zlostavljane i o još kreativnijim opravdanjima onih koji su skloni pronalaziti izlike za takvo ponašanje. Sanja je napisala većinu tih tekstova u protekloj godini. Što se više upoznavala sa životnim pričama žena i s golim činjenicama, to joj je to više prisjedalo. I ona želi akciju. Osniva grupu na Facebooku u koju ubacuje sve žene koje poznaje, a da su i na koji način, za početak, osvijestile da ovo društvo ima problem i da frustraciju često pokušava liječiti preko leđa žena. Predlaže različite načine na koje bi se akcija mogla izvesti i poziva i druge da daju svoje prijedloge.
Kraj siječnja 2016.
Jelena je zabrinuta. Ova akcija će se stvarno dogoditi, kako ćemo mi to, kaže mi. Ona misli da je tješim, ja mislim da je ohrabrujem. Česti su ti nesporazumi u našoj komunikaciji, ja mislim da govorim jedno, a ona čuje drugo ili obrnuto. Obje smo iz Splita i ne znamo baš s tim emocijama. Ne znaju baš ni naši roditelji, a onda ne znamo ni mi. Organiziranje ovakve akcije izuzetno je emotivno iscrpljujuće iskustvo. Želiš da uspije, želiš da ima odjek, ne želiš pogriješiti, a vidiš da često griješiš. Jelena i Sanja nisu same, skupila se tu moćna gomilica. Svakih 28 dana u Hrvatskoj je ubijena jedna žena. Ubije je brat, muž, sadašnji ili bivši partner. Ne u mračnoj ulici, nego u njenom domu. Mjestu gdje bi trebala biti sigurna. Jelena priča i misli i nervira se. U konačnici zaključi da ipak nešto radi i da je i nešto bolje nego ništa. Jelena je zabrinuta, ali i sretna. Razumijem je.
6. veljače 2016.
Matea i ja idemo prema Cvjetnom trgu. Nešto se prepiremo jer sam ja maglovito rekla kada počinje prosvjed i onda smo krenule prekasno. U gradu je karneval pa obje pređemo na to. Nevjerojatno, takva akcija na Cvjetnom trgu i oni idu okolo s tim karnevalom. Nemam ništa protiv toga da se ljudi zabavljaju, naravno da nemam. Samo me previše, kao što rekoh, emotivno iscrpljuju takve stvari. Dolazimo do Cvjetnog, između onog cvijeća i neke čudnovate kutije, bine, što li je već, stoji hrpa cura. Osjeti se da su nervozne, ali i ponosne. Tamo su i Sanja i Jelena. I Martina, Otilija, Josipa, Lorena, Ivana, eto i još jedna Martina i Ines je tu. To su one koje prepoznajem letimičnim pogledom. Pogledam Jelenu i vidim da je ljuta, nije išlo po planu zbog karnevala. Radili su toliku buku svojim veseljem i vođenjem običnog života da se proglas o ženama koje svakodnevno preživljavaju nasilje ili o onima koje su ubijene uopće nije čuo. Kakva groteska. Kakva savršena metafora, društvo koje veselo maršira i pretvara se da su negdje drugo, dok se ovo događa. To je moje viđenje, a ja se lakše naljutim od Jelene. Grlimo se. Uspjeli su novinare i novinarke nagovoriti da ostanu da se ponovi čitanje proglasa. Na podu su iscrtane figure ubijenih žena. Pored njih su transparenti na kojima su rečenice kojima su se ta ubojstva opisivala u medijima. Opravdanje, minoriziranje, nepravda. Jedna od Martina ide okolo s termosicom i dijeli čaj. Karneval je prošao. Žene su se poredale, drže transparente i djeluju moćno. Zaista moćno. Ja snimam, a Jelena, Josipa i Ines čitaju proglas. Svaka na svoj način snažna. Elizabeta im dodaje megafon i jedna po jedna sa svakom rečenicom sve sigurnije, ozbiljno i ponosno čitaju. Ne smiju se, mislim da ih je i strah, svi gledaju u njih, ali mislim da će biti sretne. Akcija je bila uspješna. Jelenu su zvali od doma da je bila na Dnevniku.
Kraj veljače 2016.
Našle su se cure u Beertiji. Zove me Jelena i ponovno je samo sretna. Imat ćemo Noćni marš, kaže. Zvat ćemo sve da nam se priključe, ali, stvarno, stvarno, imat ćemo Noćni marš. Curama se sviđa ideja. Ja se osjećam kao da sam nekud na cesti na putu između Sarajeva i Zagreba, samo je sad stvarno i Jelena ne mašta. Ja joj vjerujem. Okupljaju se često, rade transparente, pišu, traže dozvole. Većini je to prvi put. Nije sama, rade zajedno na svemu. Jeleni je teško, Sanji je teško, Ivani je teško, mislim da je i Josipi teško. To što im je teško ne znači da ne znaju da rade dobru stvar. Raspravlja se o svemu, nije bilo moguće napraviti samo jedan marš. Moje mišljenje o tome ostat će još jednom autocenzurirano. Jelena se pojavila kod nas doma u 10 navečer nakon jednog sastanka, trebamo za marš napraviti nešto zajedno. Ja pišem, Jelena komentira, ja brišem, ponovno pišem, Jelena se smije, sad je bolje. Tako bude često, ja nešto napišem, Jelena pročita i kaže što misli i ne ljuti se ako je nešto napisano krivo, samo ako joj pošaljem nešto što i sama vidim da nije gotovo pa joj šaljem paragraf po paragraf. Ovaj put nije tako, ovaj put radimo zajedno paragraf po paragraf. Ona se smiruje, a ja se osjećam dobro jer doprinosim. Marš je sve bliže, stvari sjedaju na svoje mjesto. Cure se organiziraju, puno ih je i svaka radi nešto. Svaka je bitna i nitko nikome ne šefuje. Možda bi neka prijateljica neke od njih mogla napisati isti ovakav tekst o nekoj od njih. Neka, bolje da ih je više. Marš je sutra i čini se da je sve spremno. Osjeti se neka nervoza, ja stalno govorim da je to okej i da uvijek bude tako. Imam manje godina, ali više iskustva. Nadam se da Jelena ne kuži da sam i ja nervozna. Kaže, možda će plakati sutra. Ja kažem, pa šta. Ima taj neki citat koji jako voli – mora bit onih među koje možemo sjesti i plakati, a i dalje biti smatrane hrabrima – tako nekako ide. Ja joj kažem, eto, našla si ekipu di je to skroz ok. Sjećam se da kad sam ja prvi put sudjelovala u organiziranju tako nečeg, napravila sam prvu stepenicu tamo, pored Džamije i prestala sam plakati valjda na početku Jurišićeve. Pa što sad. To samo znači da ti je stalo. Pročitat će ovo, najprije će mislit da je previše nje, premalo drugih. No, to je moj doživljaj. Možda joj kasnije i bude drago, kad marš prođe. Marš je sutra. Vi se možda pitate što će se njim postići, ja ne. Ja marširam za prijateljice, za sebe. Mi se borimo za sebe i za druge, sve drugo je manje bitno.
