Rekonstrukcija Ženski fond, Mreža Žena u crnom Srbije, Mreža Žene protiv nasilja i Romska ženska mreža juče su sjajnim, emotivnim protestom i maršom, uz moćne zvuke bubnjeva u Beogradu obeležili 8. mart. Tema protesta prvenstveno je bila ukazivanje na neravnopravan položaj žena u oblasti rada u Srbiji i borba za ravnopravnost u domenu rada, ali i povik protiv patrijarhata, kapitalizma, nacionalizma, militarizma, rasizma, ksenofobije, homofobije, fašizma itd.{slika}
Aktivistkinje i aktivisti okupile/i su se u 14h na Trgu Republike, odakle su ulicom Kralja Milana u koloni išle/i ka Trgu Slavija, uzvikujući: Za radna prava žena! Za socijalnu pravdu! Zatim su se zaustavile/i kod spomenika Dimitriju Tucoviću, u znak protesta zbog najavljenog izmeštanja ovog socijaliste i antimilitariste sa trga i iz istorije, a onda nastavile/i ka Centru za kulturnu dekontaminaciju. Zoe Gudović je ispred organizacije Rekonstrukcija Ženski fond za Libelu govorila o značaju osmomartovskog protesta.{slika}
“Na to pitanje ne mogu da odgovorim iz feminističke perspektive, zato što je za nas uvek ‘sada’ i ticala se ona pre 60 ili narednih 60 godina, očekuje nas uvek borba koja zahteva kontinuitet u promišljanju i traženju ravnopravnih prava – radnih, socijalnih, političkih, društveno-kulturnih i sl. Za nas koncept poklona, davanja cveća i sl. nije tako dalek – mi poklanjamo ovaj dan nama, koje smo revolucionarke, ali sa vrlo jasnom porukom, a to je da želimo bolje uslove za rad, dostojanstven život, promene zakonskih regulativa i da kao društvo promišljamo o položaju građanki koje u ovom sistemu doprinose tako što rade, ili su nezaposlene ali rade kućne poslove koji nisu plaćeni i nemaju zdravstvenu zaštitu itd. Problem je danas što je obrazovanje unazađeno, u školski sistem ušla je i veronauka, a mi dobijamo poruke retradicionalizacije, kao što su: vratite se u svoja četiri zida, vratite se u kuhinju, vratite se tamo gde vam je mesto i sl. E pa, ne pripada nama samo to mesto, nama pripada i institucija, kao što je ulica, i svi ostali javni prostori u kojima se borimo da budemo i na pozicijama odlučivanja. Zbog toga je ovaj dan za nas poklon”.{slika}
Nije takva situacija samo u našem sistemu, ne razlikujemo se mi mnogo od opšte situacije – na globalnom nivou postoji nepoštovanje žena, seksizam, ogromno nasilje nad ženama, a to nasilje je dobar pokazatelj koliko smo ekonomski urušene, nismo na pozicijama odlučivanja.
“Bitno je da ne zaboravimo fokus borbe, prava i osvojenih sloboda, da ih nikada ne ispustimo već da se trudimo da nam bude još bolje”, naglasila je Gudović.{slika}
Upitana kako se boriti za ženska prava u zemlji u kojoj se, izgleda, prava sve više ograničavaju i u društvu koje postaje sve više mizogno, seksističko i fašističko, Gudović je odgovorila: “Fašizam je kod nas konstata, nije se nikada ni povlačio. Mi organizujemo proteste svake godine i iznova uložimo toliko energije, znanja i truda kako bismo menjale stvari, a mislim da je veoma važno, u jednom fašističkom sistemu, sistemu koji te stalno vraća unazad, ka tradicionalnom shvatanju postupanja žena i njene uloge, gde i crkva igra veliku ulogu u tome, da je dakle, veoma važno da ti protesti nikada ne smeju da prestanu, da glas žena mora uvek da se čuje, da žene budu vidljive”.{slika}
“Živimo u zemlji u kojoj vlada ogromna cenzura, nasilje nad novinarkama i novinarima, privatizacija je do te mere izgrizla svaki zdrav deo društva koji bi mogao da se razvije i vrati bar nekakav, malo bolji život, industrija, poljoprivreda – sve je uništeno; sad zamislimo šta je tek onda sa pravima žena i koliko nas uvek unazađuju. Primer toga je – ranije smo u Ustavu imali abortus kao pravo, a sada je premešten u neke članove zakona, dakle ne postoji više kao naše Ustavno pravo, što može da dovede do situacije u kojoj bismo ponovo morale da se borimo za nešto za šta smo mislile da smo se već izborile! Crkvi je data snaga (oni naravno raspolažu velikim novcem, a gde je novac tu je i moć), policijska represija se pojačava, postajemo policijska država i mi sami u takvoj situaciji postajemo konfuzni, ne znajući šta su naša prava. Zbog toga mislim da su naši glasovi kao feministkinja jako bitni, jer pružamo kritičku svest o onome što nam se dešava i nećemo dozvoliti da se nama upravlja, već kažemo: ja imam prava i ja imam svoj glas kojim ću da progovorim protiv nečega, ili, bolje rečeno – ne toliko protiv, koliko za naše pravo”, zaključila je. {slika}
