Proteklih nekoliko dana medije u Srbiji obeležila su dva hrabra istupa žena iz javnog života koje su se odvažile da progovore o sopstvenom iskustvu trpljenja partnerskog nasilja.
Novinarka RTS-a Irina Ivić na svom blogu podelila je iskustvo psihičkog zlostavljanja od strane partnera kome je u prošlosti bila izložena. Ona je detaljno i verno opisala mehanizme manipulacije koje nasilnici koriste kako bi kontrolisali žrtvu: od romantičnih gestova poput kupovine poklona, preko želje da sa partnerkom provode što više vremena, sve izraženije posesivnosti, ljubomore, emotivnih ucena i postavljanja sve većih zahteva, do dugotrajnog uhođenja žrtve nakon njenog pokušaja prekida veze. Tekst Irine Ivić, koji je prenelo nekoliko elektronskih medija u Srbiji, posebno je značajan zbog toga što ukazuje na ozbiljnost psihičkog zlostavljanja koje se često doživljava kao manje ozbiljno od fizičkog, ali i zbog toga što otvoreno ukazuje na sistemsku nebrigu društva za problem nasilja nad ženama: “Društvo u kojem živimo samo se deklarativno zalaže za prestanak partnerskog i porodičnog nasilja”, kaže Irina. Ovo potvrđuje i nedavni slučaj iz Skupštine Srbije kada je skupštinska većina odblila da na dnevni red stavi predlog zakona da se nasilnik udalji iz doma.
Posebno zanimljivo tekstu jeste da, dok podrobno opisuje kako je postepeno bila uvučena u začarani krug nasilne veze, rešenje je, naizgled, jednostavno, opisano u nekoliko odsečnih rečenica: “Jedino pravilo koje u ovim slučajevima važi jeste da je izlaz iz svega samo potpuni prekid svakog kontakta. Promenite broj telefona, preselite se u drugi grad, državu, planetu. Dokle god može da vas sretne u prolazu i pogledom izazove u vama nesigurnost, dotle ste i dalje njegova potencijalna žrtva.” Naravno da ove reči zapravo ne nude nikakav savet, podršku, ni nadu žrtvama nasilja, već samo naglašavaju srž problema – a to je da je žrtva nasilja ta koja se mora kloniti, bežati dok ima gde, jer je u sistemu koji za ovaj ozbiljan društveni problem ne mari – sasvim sama i nezaštićena.
Drugi je slučaj Jelene Balašević, rediteljke, političarke, i, što je medijima najvažnije da istaknu, kćerke poznatog kantautora Đorđa Balaševića, koja je, najpre na svom twitter nalogu, a zatim i u kratkom intervjuu za dnevni list Blic, opisala iskustvo psihičkog i fizičkog nasilja koje je doživela pre tri godine. Jelena je sa javnošću podelila ono što je zajedničko velikom broju žena koje se sa ovim problemom susreću, a to je osećaj sramote: “Sramota. To je jedino što sam osećala nakon svega. I to baš dugo. Međutim, o tome mora otvoreno da se priča jer to je nešto što danas povezuje mnogo žena. I, naravno, svakome to može da se desi, nema to veze sa obrazovanjem ili profesijom.” Jelenina odluka da prekine ćutanje i otvoreno progovori o problemu o kome se mnoge žene, najčešće iz straha, ne usuđuju da progovore, svakako je hrabra, izuzetno važna i podsticajna.
Međutim, za razliku od osećaja sramote, ono što, na žalost, ne mogu sve žene sa iskustvom trpljenja nasilja da podele sa Jelenom, jeste način na koji je ona izašla iz veze sa nasilnikom. Naime, njen izlazak iz začaranog kruga nasilja predstavljen je krajnje jednostavno, poput recepta: pokupiti se i otići. Ova jednostavnost i jednostranost medijskog prikazivanja vodi banalizaciji izuzetno ozbiljnog i kompleksnog problema nasilja nad ženama, kao i produbljivanju laičkih i stereotipnih stavova koji ovaj problem često prate. Tu dolazimo do najvećeg pitanja o kome se govori povodom partnerskog i porodičnog nasilja, kojim se mediji nedovoljno ozbiljno bave, i koje često vodi u nedopustivu osudu žrtava, a to je – zašto žrtva ne napusti nasilnika?
Ono što je zajedničko za obe ove priče, jeste da one imaju koliko-toliko srećan ishod po žrtvu koja je uspela da se izvuče iz veze sa nasilnikom, ne prijavivši ga policiji, odnosno ne obraćajući se institucijama sistema koje bi trebalo tim problemom da se bave. Irina, istina, napominje dugotrajno proganjanje koje je doživela nakon prvog pokušaja raskida veze, ali ne otkriva na koji način je sa ovim problemom uspela da se izbori. Međutim, srećan kraj nije tako čest, i u mnogo većem broju slučajeva, žrtve se jako teško odlučuju da napuste nasilnika, iz brojnih razloga, među kojima su nedostatak podrške i poverenja okoline, preduge i previše komplikovane zakonske procedure, nedostatak prihoda i mesta na koje bi se sklonila, strah od nasilnika, stid, briga i emotivna vezanost za nasilnika, vera da će biti bolje. Zašto žene ostaju sa nasilnicima, možda je najbolje objasnila Leslie Morgan Steiner: “Neverovatno je opasno napustiti nasilnika, jer je poslednji korak u obrascu porodičnog nasilja ubistvo. Preko 70 posto ubistava u porodičnom nasilju dogode se nakon što žrtva raskine vezu, jer onda nasilnik nema šta da izgubi.” Kada se dese ovakvi slučajevi nasilja sa najtežim ishodom, mediji u Srbiji se njima bave uglavnom na senzacionalistički i stereotipni način, uz degradiranje i okrivljavanje žrtava. Umesto prikazivanja jednostavnih, ali za mnoge žene nemogućih i neodrživih rešenja kao što je prosto – napustiti nasilnika, mediji bi o slučajevima nasilja morali da izveštavaju mnogo odgovornije, analitično i informativno. Ni Blic, ni elektronski mediji koji su preneli tekst sa Irininog bloga (alo.rs, 24 sata), nisu se setili da povodom ovih slučajeva objave informaciju o SOS telefonu namenjenom žrtvama nasilja.
Ako je Jelena Balašević i progovorila za Blic sa dobrim i odgovornim ciljem da što više žena ohrabri da prekinu ćutanje, za Blic je ovaj cilj sporedan, dok su mu primarne namere privlačenje što većeg broja publike i povećanje tiraža, što najbolje potvrđuje i pažljiv odabir reči korišćenih u naslovu: “ispovest” koja upućuje na nešto lično, privatno, ekskluzivno, zanimljivo, a ne na opšti, društveni problem koji se tiče svih nas; dok izostavljanje imena žene i njeno predstavljanje u naslovu samo kao ćerke poznatog oca, osim što dodatno privlači publiku, suptilno podržava patrijarhalni poredak.
Isti taj Blic, podsećamo, pokrenuo je kampanju protiv nasilja nad ženama pod nazivom “Zaštitimo žene”, koja je u mnogo čemu problematična. Ona je, pre svega, kontradiktorna svakodnevnom degradiranju žena u Blicu kroz prikaze objektifikovanih, seksualizovanih, golih ženskih tela, što je i sama Jelena svojevremeno na svom twitter nalogu kritikovala. Pitanje je i kome se ovaj slogan obraća, ko je taj čija je uloga u društvu da zaštiti žene od nasilja, da li institucija sistema kao što su policija, socijalne službe i sudstvo, ili neko drugi? Jelenin intervju završava se time da je “lepota života u tome da vas niko ne ugnjetava, već da vas voli, bude vam prijatelji i da vas štiti“. Zaštita je, možemo zaključiti, posao partnera, ali i generalno muškaraca, što potvrđuje i jedna od brojnih reakcija podrške Jeleni na twitteru u kojoj joj nepoznati muškarac velikodušno nudi svoju zaštitu. Zašto bi Jelenu, ili bilo koju drugu ženu koja trpi nasilje, štitio nepoznati tviteraš, a ne institucije sistema? Slogan Blica nije ništa drugo do podilaženje muškoj publici upućivanjem na njihovu snažnu i zaštitničku ulogu, a ne odgovoran doprinos borbi protiv nasilja nad ženama. Na ovaj način se održava i učvršćuje shvatanje ženskog pola kao slabijeg i bespomoćnog, i muške uloge kao zaštitničke, a samim tim patrijarhalni odnosi nejednake moći između muškaraca i žena u kojima je zapravo srž uzroka partnerskog nasilja.
Posebno je zanimljiv tekst koji se sutradan pojavio u 24 sata – “Jelena Balašević je pre priznavanja nasilja utekla sa ivice smrti“. Sam naslov, koji je, možemo po adresi pretpostaviti, prvobitno glasio “Jelena Balašević nije hrabra samo zato što je priznala teror već i zbog ovog zaboravljenog podviga”, postao toliko rogobatan i pretrpan primamljivim ključnim rečima da je gotovo nerazumljiv i netačan – mediji su nezajažljivom željom da namame publiku na klik uspeli da izokrenu smisao tako da žrtva “priznaje” nasilje! Zar je kriva, pa da ima nešto priznaje? Nesvesno i nepromišljeno, mediji se na ovaj način suptilno pridružuju nedopustivom okrivljavanju žrtve. Ovaj tekst podseća na tešku saobraćajnu nesreću koju je Jelena Balašević u mladosti, uprkos malim i gotovo nemogućim šansama, uspela da preživi i potpuno se oporavi. Dovođenje priče o partnerskom nasilju u vezu sa izuzetno teškim i potresnim iskustvom potcenjuje i obezvređuje partnersko nasilje kao manje značajno i gotovo bezopasno iskustvo u odnosu na ozbiljniji problem životne ugroženosti. Međutim, ne sme se zanemariti činjenica da su mnoge žene upravo životno ugrožene zbog nasilja koje trpe od svojih partnera, a preko 30 njih je samo u 2015. godini u Srbiji i ubijeno.
Osim srećnog ishoda izlaska iz veze sa nasilnikom, zajedničko ovim dvema ženama bili su podrška prijatelja i porodice, koja je, ne smemo zaboraviti, mnogim ženama sa istim problemom uskraćena usled izolacije kao nasilnikovog metoda kontrole i manipulacije. To govori koliko je neophodna, a nedovoljna i manjkava, sistemska podrška policije, socijalnih službi i sudstva, o kojoj se u medijima najmanje govori. Obe ove priče nose i zajedničku, izuzetno važnu poruku: prekinimo ćutanje. Ipak, važno je i ne dozvoliti da se ova poruka preokrene u osudu žena koje ipak i dalje ćute, iz straha, ili nekih drugih, samo njima znanih razloga. I Irina Ivić i Jelena Balašević su žene iz javnog života koje su svoje prisustvo u javnosti usmerile u dobrom cilju, ka ohrabrivanju žena govore i da se obrate za pomoć, što je svakako pozitivan pomak. Međutim, njihovi slučajevi su samo jedni od brojnih, a bavljenje medija ovim problemom ne sme ostati na izveštavanju o pojedinačnim pričama kao incidentima, već se mora usmeriti ka odgovornom analitičkom pristupu uzroka problema i kritici sistema koji za taj problem dovoljno ne haje.
