U Beogradu od 2010. godine djeluje kulturno i aktivističko Udruženje KURS. Primarno se bave problemima kulturnih radnika i radnica, studenata i studentica te fleksibilizacijom radnih odnosa. O društvenom angažmanu kolektiva, tehnikama koje koriste u svom radu, reakcijama njihove okoline te o položaju radnika i radnica u Srbiji (ali i šire) popričale smo s Mirjanom Radovanović i Milošem Miletićem.
Temelj vašeg rada je želja da kroz umjetnost upućujete na društvene probleme i iskazujete kritiku društvu. Kako ste došli na ideju da umjetnost bude primarno društveno angažirana?
Nije postojala neka jasna ideja ili odluka da naš rad bude primarno angažovan, već su društvene okolnosti one koje su definisale pravac našeg delovanja. Umetnost i kulturu ne treba posmatrati odvojeno od konteksta u kome nastaju, one su sastavni deo svakodnevnice i u tom smislu veće je pitanje da li postoji umetnost koja nije angažovana. Ali ono što se često previdi su drugačiji ciljevi i pozicije iz kojih se umetnički i/ili kulturni sadržaj kreira i prezentuje, kome se obraća i koju publiku želi da privuče. Mi svoju praksu vidimo kao sredstvo za preispitivanje društva i sopstvenog položaja u njemu. Socijalna nejednakost, privatizacija, prekarizacija, istorijski revizionizam su samo neki od problema trenutnog oblika kapitalizma i teško da možemo da zatvorimo oči i da se pretvaramo da mi nismo ugroženi. Naša angažovanost je odraz trenutka u kome živimo a koji ne možemo da negiramo, ali možemo da pokušavamo da u njega intervenišemo.
U svom radu koristite različite tehnike. Ipak, vaši možda i najznačajniji radovi su murali. Zašto ste odlučili nezadovoljstvo prikazivati putem murala i kako nastaju vaši radovi?
{slika}
Nemamo utisak da naši murali prikazuju nezadovoljstvo. U njihovoj osnovi jeste neka vrsta poziva na promišljanje, ali to ne znači nužno nezadovoljstvo, već želju za izgradnjom pravednijeg društva. Krećemo od ideje da murali treba da imaju određeni emancipatorski potencijal. Obzirom na to da su uvek pozicionirani u nekom javnom prostoru oni se obraćaju svima, pa tako i naš rad vidimo više kao intervenciju u dominantini politički diskurs. To se vidi na primeru murala “20. Oktobar” koji je oslikan povodom obeležavanja sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda. U momentu kada je istorijski revizionizam kod nas, slobodno možemo reći na vrhuncu, ovaj mural prikazuje neke od činjenica koje se tiču operacije oslobođenja grada, a koje remete ili pokušavaju da remete aktualni revizionistički narativ. Citat koji smo odabrali govori o dobrovoljnom i aktivnom učestvovanju građana/ki u borbama za oslobođenje, a iznad je crtež po fotografiji snimljenoj 21. oktobra 1944. na kojoj građani/ke proslavljaju pobedu. Isticanje ovakvog narativa je potpuno suprotno revizionističkoj priči po kojoj je oslobođenje Beograda bila zapravo njegova druga okupacija u kojoj je stradao veći deo intelektualaca grada, a stanovništvo je od tada živelo u strahu od “komunističkog terora”.
Pokušavamo da reaktualizacijom događaja iz prošlosti mislimo nove načine delovanja. Zato se naš rad uglavnom bazira na prethodnom istraživanju i korišćenju arhivske građe. Ukoliko bismo samo prikazivali nezadovoljstvo, lamentirali bismo nad problemima bez promišljanja kako se sa njima izboriti.
Jedan od vaših murala je i “Borba, znanje, jednakost” čiji je cilj ukazati na loš položaj mladih danas i nužnost njihovog aktivnog uključenja u političko djelovanje. Možete li nam reći više o tom radu?
{slika}
2013. godine smo dobili poziv da u okviru konferencije “Nedelja razgovora o perspektivama za Balkan” i izložbe “It’s the Political Economy, Stupid” koju je organizovala Rosa Luxemburg Stiftung uradimo mural posvećen nekom vidu političke ili socijalne borbe. Kako je izrada murala birokratski jako komplikovani proces, sve neophodne dozvole smo dobili tek početkom 2014. godine. Pitanje dostupnosti obrazovanja, posebno fakultetskog u kome je utjecaj privatnog kapitala najizraženiji, posebno je aktuelno nakon reformi koje su uvedene po Bolonjskoj deklaraciji. Od 2006. protesti na fakultetima se organizuju svake godine. Sve teži uslovi studiranja, posebno materijalni položaj studentkinja i studenata, kao i sama lokacija murala (Gospodar Jevremova ulica) blizu Studentskog trga i Akademskog platoa, uticali su na odluku da mural posvetimo studentskim borbama. Mural je predstavljen 4. aprila 2014. povodom Dana studenata Beogradskog univerziteta (obeležava se u sećanje na proteste iz aprila 1936. kada je ubijen student Žarko Marinović, član Komunističke partije). Pri izradi skice koristili smo arhivsku građu vezanu za omladinske pokrete, pa je tako centralna kompozicija osmišljena po uzoru na naslovnu stranu lista “Mladi radnik” iz 1923 godine. Na muralu dominiraju dve figure (ženska i muška) koje koračaju napred i nose zastave. U centralnom delu nalazi se pesma Branka Miljkovića “Poeziju će svi pisati” iz ciklusa “Kritika poezije”. Na vrhu se nalaze dve laste koje nose lente sa porukom “Borba, znanje, jednakost”. Naša ideja je bila da, pre svega, mural podseti na studentske borbe 30-ih godina XX veka, ali on jasno referiše i na aktuelni trenutak. Na kraju ovaj mural treba da podstakne mlade da se bore za svoja prava, društvenu i socijalnu jednakost.
Kako vaše sugrađanke i sugrađani reagiraju na murale?
Reakcije su dosta različite. Generalno, većina prihvata ovakve intervencije kao unošenje neke dinamike u javni prostor. Neposredno smo dobijali komentare kako ljudi imaju utisak da su naši murali odavno na tim mestima. Malo je teže doći do mišljenja o samom sadržaju i poruci murala. Dok smo slikali mural “Borba, znanje, jednakost” često su nas pitali da li crvenim zastavama želimo da vratimo komunizam, aludirajući na period SFRJ. Dešava se da prolaznici u našim muralima vide narativ prethodne države, uz komentare da smo previše mladi da bi bili svesni kako je taj sistem bio represivan. Iz tih razgovora možemo videti koliko je socijalizam stigmatizovan. Ljudi najčešće sam termin socijalizam i period SFRJ povezuju sa nečim negativnim, toliko da zaboravljaju na prava koja su uživali a koja danas ubrzano nestaju. Ta negativna konotacija je proizvod decenijskog, sveprisutnog revizionizma koji želi da izjednači fašizam i komunizam, a sve u cilju restauracije kapitalizma i privatizacije. Preispitivanjem prošlosti, bez namere da budemo nostalgični, ispitujemo mogućnosti kako da se za ta izgubljena prava borimo danas, sredstvima kojima možemo.
I u našoj ste zemlji oslikali mural “Tvornice radnicima” u tvornici ITAS – Prvomajska u Ivancu. Kako je došlo do te suradnje i zašto ste se odlučili oslikati baš tu tvornicu?
{slika}
Kada su nas kustoskinje BLOK-a pozvale da uradimo mural u okviru 13. Urban festivala razvila se zajednička ideja da mural bude deo neke aktuelne borbe. Kao i kod prethodnih murala, želeli smo da rad ne bude estetizacija događaja ili prostora, već da ima didaktičku funkciju. Ivana Hanaček i Ana Kutleša (kustioskinje Blok-a) su predložile posetu fabrici ITAS-Prvomajska kao mogućem mestu intervencije, u kome se odvija radnička borba koja je aktuelna i značajna za čitav prostor bivše Jugoslavije. Trenutno u ITAS-u radi oko 40% mladih ljudi koji još nemaju ista osećanja prema fabrici kao radnici/e sa preko trideset godina radnog staža. Dosta kompleksna situacija na samom terenu je dovela do verovatno ključnog pitanja za nas: kome se mural obraća i kome je namenjen? Iz ovog proizilazi odluka da se mural oslika na unutrašnjem zidu fabričke hale. Smatrali smo da je u ovom trenutku potrebno da se mural obraća radnicima/ama i da ih motiviše da istraju u svojoj borbi.
U sklopu kampanje Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije “Kultura u protestu” napravili ste zidne novine. Prvi ste broj posvetili prekarnom radu. Kakav je položaju kulturnih radnika i radnica danas? Koliko je prekarni rad zastupljen u vašoj zemlji?
“Zidne novine” su pokrenute kao likovno-informativno glasilo KURS-a, a prva dva broja su producirana u okviru kampanje NKSS-a i bavila su se položajem radnika u kulturi. Nakon toga je objavljeno još osam brojeva, kroz različite saradnje, programe i projekte.
Prekarni rad u kulturi je danas dominantan i najzastupljeniji. Najveći broj kulturnih radnika/ica i umetnika/ica je u teškoj materijalnoj situaciji, bez obzira na to da li su deo tzv. nezavisne scene ili zaposleni u nekoj od institucija. Ono što je karakteristično je da ipak većina “kulturnjaka” sebe zapravo ne doživljava kao radnike/ice. Dugo prisutan narativ o blagodetima freelancinga i klasi kreativaca kao izdvojenoj društvenoj kategoriji doveo je do toga da danas kolege/ice ne uviđaju svoju lošu poziciju. Ako je uviđaju, ne vide je kao sastavni deo širih društvenih problema, prouzrokovanih pre svega kapitalističkim odnosima, već svoj problem ističu kao jedinstven i privilegovan, ili kao problem koji se mora rešiti zarad opšteg dobra. U isto vreme umetnici/e i radnici/e u kulturi će retko pružiti podršku drugim inicijativama i borbama, ali uglavnom očekuju razumevanje i solidarnost od stanovništva za svoje partikularne zahteve. Karakteristično je da se samoeksploatacija često uzima kao nešto pozitivno, kao rad za nekakve više ciljeve.
Mi odnedavno pokušavamo sa nekoliko koleginica i kolega da preispitujemo trenutne radne uslove i da mislimo moguće nove načine rada i delovanja. Čini nam se da je veliki potencijal leži u udruživanju i insistiranju na kolektivnom radu, suprotno dominantnom individualizmu. Zagovaranje tržišta, kao magičnog podijuma gde svi imamo jednake šanse, proizvodi situaciju u kojoj je svaki kolega potencijalna konkurencija. Pod izgovorom “ako neću ja, naćiće nekog ko hoće” kulturni radnici svesno srozavaju uslove u kojima rade, a na kraju i visinu novčane nadoknade za angažovanje.
Svoje ste radove prikazali i u Mariboru, sudjelovali ste na Urban Festivalu u Hrvatskoj, bili ste partneri na projektu Artyčok.tv sa šest umjetničkih organizacija iz centralne i istočne Europe. Koji su vam planovi za budućnost te koje biste teme još voljeli istražiti?
Ove godine smo se posvetili istraživanju uloge kulturnih radnika u Narodno oslobodilačkom pokretu na teritoriji bivše Jugoslavije. Istraživanje je donekle započeto radom “Lekcije o odbrani” koji smo izveli u Ljubljani 2013. godine. Ovu fazu realizujemo u saradnji sa Mirjanom Dragosavljević, samostalnom kustoskinjom i istoričarkom umetnosti. Kroz istraživanje želimo da sagledamo ulogu kulturnih radnika/ica u narodnom pokretu, kakvi su bili proizvodni odnosi u tim uslovima te kako se menjala kulturna paradigma za vreme narodno oslobodilačke borbe i kakve je uticaje imala na posleratne godine. Kao što smo već pomenuli, sastajemo se redovno sa nekoliko kolega i koleginica sa kojima preispitujemo moguće načine kolektivnog rada i delovanja. Kroz taj kolektivni rad, bez jasnih i unapred definisanih ciljeva, a kroz ispitivanje aktuelnih dešavanja pokušavamo da sagledamo probleme i eventualne načine za obezbeđivanje boljih radnih uslova. Planiramo da nastavimo sa objavljivanjem Zidnih novina, međutim njihova dinamika zavisi od finansijske podrške, pa za sada ne znamo koliko će tačno brojeva izaći u ovoj godini.
