Zašto sve žene nisu feministkinje?

Nekako mi prirodno dolazi da ako si žena, moraš podržavati feministički pokret. Jednostavno je, da nije bilo feminizma, ne bi imala građanska prava, i dalje bi ostala svedena na sudoperu/perilicu/konkubinu. Međutim, neretko na društvenim mrežama nailazim na žene koje su jasno i glasno protiv feminizma, predstavljajući se kao antifeministkinje i koristeći #idontneedfeminism haštagove, što me dosta zbunjuje. Razlog ovom fenomenu je neupoznatost sa feminističkim pokretom i njegovom istorijom, kao i objektivnim faktorima koji oblikuju živote žena u sadašnjem vremenu, koji vode formiranju sledećih zabluda.

Feminizam je muškomrzački pokret 

Feminizam je pokret koji se bori za prava žena, i njihov ravnopravan status, u državi/na ulici/na poslu/u porodici, sa muškarcima. Ovo ne znači oduzimanje prava muškarcima, već dodeljivanje tih istih prava ženama, jer, i žene su ljudi. Rušenjem dosta rigidnih rodnih uloga, propisa šta muškarci i žene smeju a šta ne smeju da rade, sam feminizam se bori i za muška prava – prava muškaraca da pokazuju svoje emocije a ne budu nazivani slabićima, da izaberu da ostanu kući i učestvuju podjednako u porodičnom životu a da ne budu nazivani papučarima, da se njihova vrednost ne meri brojem seksualnih partnerki. 

Feminizam želi da uništi muškarce (jes su sve feministkinje lezbejke) 

U pitanju je radikalnija verzija prethodne zablude – feminizam ne samo da mrzi muškarce, već želi svet bez njih. Ovo jednostavno nije tačno. Kao prvo, feminizam nije ekskluzivan pokret koji je zatvoren za sve heteroseksualne i biseksualne žene, feminizam boli uvo s kim spavaš, sve dok je taj odnos dobrovoljan i nije iskorišćavanje. Mnoge feministkinje imaju muške partnere, koji ih, veoma često, podržavaju u borbi za ženska građanska prava. Kao drugo, jedini muškarci sa kojima feminizam ima problem, a to znači na pozivanje moralne ali i krivične odgovornosti a ne na linč, su muškarci koji maltretiraju, siluju, prebijaju i ubijaju žene, muškarci koji ženama oduzimaju građanska prava i status ljudskog bića svodeći ih na kućnu radnu snagu, seksualnu funkciju i/ili alat za zadovoljenje njihovih ličnih potreba.

Feministkinje su ružne žene ( I ja ne želim da budem jedna od njih) 

Feministkinje su ružne u onoj meri u kojoj su pankeri i pankerke prljavi a oni koji slušaju metal satanisti. Lepota je u oku posmatrača i stvar je individualne percepcije. Isto tako, ne uklapamo se svi u dominantne ideale lepote, jednostavno, neko ima veći nos, neko tanke usne, neko kratak vrat – nismo svi, niti želimo da budemo, modeli sa naslovnice. Možda će neke feministkinje odbiti da nose visoke štikle ili da budu non stop našminkane jer jednostavno ne smatraju da su im te stvari najvažnije pa svoje vreme i fokus posvećuju drugim stvarima koje ih ispunjavaju i čine srećnim. Ono što je feministkinjama važno je da shvatiš je da ne moraš da imaš full šminku, nalakirane nokte, super glatke noge ili najtananiji struk da bi bila vredna, tvoja vrednost se ipak meri onim što nosiš u sebi. Ali ako te čini srećnom šminkanje, farbanje kose ili šta god vezano za doterivanje, a ne baštovanstvo, alpsko penjanje ili štrikanje, feminizam to podržava.

Feministkinje žele da iskorene porodicu 

Jedino što feministkinje žele da iskorene su brakovi u kojima jedna strana trpi nasilje, prisilne brakove i dečje brakove. Neke feministkinje će možda misliti da je brak glupost jer pravoj ljubavi ne treba papir kao garantni list, ali zar to nije nešto što često čuješ i od ne-feministkinja? Parterstvo i udruživanje su u feminizmu važne stvari jer zajedništvo pruža snagu i podršku. Međutim, problematično je kada to partnerstvo nije dobrovoljno i nastaje pod prinudom, bez obzira da li je reč o prijateljskom, emotivnom ili bilo kom drugom odnosu. Feminizam se zalaže za pravo žena, ali i muškaraca, da, bez posledica, napuste takve odnose.

Feministkinje žele da unište roditeljstvo, zato se zalažu za abortus

Dosta feministkinja su majke ili žele da budu majke, ali su svesne da im trenutni društveni uslovi to otežavaju ili čak onemogućavaju. Imaju male plate, boje se da će dobiti otkaz ili ih neće zaposliti ako su trudne, nisu stalno zaposlene pa nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti. Abortus je u ovom kontekstu važan, jer kontracepcija ponekad zakaže, a ponekad je i nedostupna (pogotovo kada se sav teret sprečavanja neželjene trudnoće svaljuje na ženu), a jednostavno nije pravo vreme za decu. Neke žene žele da odlože majčinstvo za ono vreme u kojem će budućem detetu moći maksimalno da se posvete i obezbede sve uslove za dostojanstven i normalan život. Situacija je dodatno kritičnija u slučajevima silovanja ili visokorizičnih trudnoća. Isto tako, neke žene ne žele da budu majke, i to je skroz okej, jer žene imaju mnogo toga da pruže ovom svetu van majčinstva. Feminizam se bori za pravo žena da slobodno raspolažu svojim telima i odlučuju o svom životu, i abortus, kao krajnji vid sprečavanja neželjene trudnoće, je važan.

Žene već imaju ista prava kao i muškarci

Žene nemaju ista prava kao i muškarci, čak i kada je to zakonom propisano. U uređenim državama, to je najvidljivije u razlici u platama, gde žene zarađuju manje u odnosu na svoje muške kolege, pa npr. žene u Španiji rade 72 dana besplatno, u Srbiji rade 39 dana besplatno a u BIH čak 170 dana besplatno zbog razlike u platama.^[1] Pored toga, od žene se “prirodno” očekuje da bude majka i domaćica, a ta očekivanja poprilično otežavaju pristup sferi rada ženama. U slučaju ekonomske krize, žene prve ostaju bez posla iz navedenog razloga. Isto tako, pristup određenim zanimanjima je za žene prećutno zabranjen, npr zanimanja u okviru STEM sektora (science, technology, engineering and math, eng – nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika) gde postoji stakleni plafon (glass ceiling, eng). U nerazvijenim zemljama, situacija je mnogo drastičnija, u nekim žene nemaju pravo glasa, u nekim ih prisilno udaju za miraz, a u nekim ih jednostavno porodice prodaju u belo roblje. Žene jednostavno nemaju ista prava kao muškarci.