Prenosimo osobnu ispovijest s bloga naše čitateljice, aktivistkinje Alternativnog centra za devojke (ACZD) iz Kruševca u Srbiji. “Blog je napisan mojim životnim iskustvom s ciljem da se priča čuje. O nasilju se treba pričati, jer je to jedini način da ojačamo žene koje kroz to prolaze”, kaže Ana. Tekst prenosimo u cijelosti i u izvornom obliku.
Oduvek sam mrzela reč “žrtva”. Ukazivala je na stepen nemoći koju ja, smatrala sam, osoba od karaktera, ne mogu da posedujem. Uvek sam bila samostalna i smatrala da nikada na svojoj koži neću iskusiti iskaljivanje besa svog partnera. Međutim, desilo se.
Bio je drug mog brata, pa sam tako počela da izlazim i družim se sa njim. Puno vremena smo provodili zajedno, bio je jako dobar i pažljiv prema meni. Iz tog odnosa su se javile neke jače emocije i započeli smo jednu veoma lepu vezu. Sve je bilo idealno, brinuo je o meni, razumeo, mogli smo da pričamo o svemu. Nakon nekog vremena zatrudnela sam. Bili smo jako srećni što ćemo postati roditelji. Odlučili smo da započnemo zajednički život. Preseljenje kod njega je bio momenat kada su stvari počele polako da se menjaju. Počeo je da me kontroliše. Ako sam htela otići kod majke – zašto sam to htela? Ako mi zazvoni telefon – ko me to zove? Polako me je odaljavao od drugarica, jer po njegovom mišljenju ni jedna jedina “nije bila dobra”, sve su bile ljubomorne na mene i svaka od njih je želela aferu s njim. Ako bi mi pak došla drugarica na kafu, on bi sedeo sa nama i pravio neke namrštene poglede, i iz te nelagodnosti postepeno sam se i odaljavala od njih. Na ulici ako bih se javila nekom drugu, ili poznaniku, bio je to odmah signal da želim “nešto” s tim nekim. To je značilo da ni drugove nisam smela imati. Lagano me je odvajao od društvenog života.
On je naravno imao svoje društvo, izlazio je kad je hteo, isto tako se i vraćao, a ja… ja sam sedela kući, čistila, sređivala, spremala. Ali, po njegovom mišljenju, ni to nisam radila kako treba, jer je uvek, i u svemu, nalazio manu. Ja sam”glupa”, i ništa nisam znala da uradim kako treba. Tada sam prvi put dobila šamar kao “vaspitnu meru”. Nije obraćao pažnju ni na to što sam trudna, već bi me za svaku moju “grešku” stezao za vrat, gurao, ili bi mi udarao šamare – ali, to je “samo zato što me voli”.
Nisam bila u stanju da se suprotstavim, jer je neprestano pretio da, u slučaju daga ostavim – neću videti svoje dete, a on će se potruditi da napravi pakao od mog života; Da će me ubiti! Jer, bez njega, ja ništa ne vredim. Moja razmišljanja da ga ostavim su padala u vodu. U meni je sve više preovladavao strah. On je bio toliko uverljiv u svojim pretnjama da sam se bojala i od pomisli da pružim bilo kakav otpor. Uspeo je da me ubedi kako ne vredim i da sam bez njega ništa. Plašila sam se i toga šta će reći ljudi, jer su naše kuće u neposrednoj blizini. Zato sam odlučila da ćutim i trpim, a ujedno se bližio i moj porođaj.
S druge strane, želela sam da verujem kako su to samo faze koje će ga proći. Da, zaista jesam. Zato što je imao trenutke kada bi bio neverovatno nežan i pažljiv. To je trajalo po nekoliko dana, a onda bi se ponovo navratio na ljubomoru, agresiju, i na njegov stav da je on glava porodice, a da sam ja tu da ćutim i radim ono što mi on kaže. Morala sam da ga slušam.
Porodila sam se i dobili smo sina. Mislila sam da će rođenjem deteta sve to prestati, i da će se on smiriti. Međutim, nakon samo mesec dana od rođenja deteta, dobila sam batine od njega. Udarao mi je šamare, vukao za kosu, udarao glavu o zid. U našem dvorištu je bio moj brat i kada je čuo galamu, uleteo je u kuću i pobio se s njim. Iz straha da ne naudi mom bratu rekla sam da je to naša privatna stvar i da se ne meša, jer se to desilo zato što sam ja kriva. Šta sam drugo mogla da uradim? Bila sam nemoćna. Jeziv je osećaj kada znaš da si apsolutno nevina za nešto, a moraš da preuzimaš krivicu na sebe.
Njihovi odnosi su se poremetili, prestali su da se druže, a meni počinje da brani da se viđam sa bratom i ocem. Počinje sa pretnjama da će pobiti celu moju porodicu. U meni se javlja još veći strah, ne samo za moj život, već i za živote mojih bližnjih. Zatim počinje da mu smeta i moja majka, i zabranjuje mi da idem i kod nje. Ona bi dolazila veoma retko, da bi mi na kraju naredio da je izbacim iz kuće, što sam morala da učinim. Kako da vam opišem stanje kada sam rođenoj majci morala da kažem: izađi iz kuće. Ostala sam sama.
Jedini spas sam videla u svom sinu. On mi je bio jedina svetla tačka u celom tom tunelu iz koga više nisam mogla izaći. Moje samopouzdanje je potpuno nestalo. A njegov bes je iz dana u dan sve više rastao. Nasilje je sve učestalije i ozbiljnije. Koliko god sam se trudila da ga smirim ili da izbegnem sukobe, toliko je ta agresija jačala kod njega. Postala sam njegov rob. Bila sam izolovana od sveta, čak ni na ulicu nisam smela da izađem bez njegove dozvole. Ako bih otišla do marketa, išla bih spuštene glave i nisam se smela javljati nikome. Njegova porodica sa kojima smo živeli u domaćinstvu je sve to znala, ali se nikada niko nije usudio da to nasilje spreči, ili da ga prijavi. Njegova majka je to opravdavala, jer on kao glava porodice, ima pravo da vaspitava, a po potrebi i kažnjava svoju ženu i dete.
Jedne večeri mi je zatražio aparat za šišanje, međutim, bila sam u žurbi oko sređivanja deteta za spavanje, i zaboravila sam da mu donesem. Pozvao me je i pitao jesam li mu donela, kada sam odgovorila da sam zaboravila, pesnicom me je udario posred nosa. Krv je prštala na sve strane. Mene je krivio za to. Pozvao je svoju majku da me vodi kod doktora, kako ne bih rekla šta se desilo, i da ne bi bila obaveštena policija. Kod doktora je njegova majka rekla da sam pala niz stepenice i tako polomila nos. A mene je savetovala da ja kao žena moram da slušam muža, a on kao glava porodice ima pravo da nas disciplinuje. Posle toga je usledio period “medenog meseca”. Bio je fin, mogli smo razgovarati, kajao se zbog svojih postupaka i činio sve da to zaboravimo. Taman kada sam pomislila da će stvari krenuti boljim tokom, i da je sve to iza nas, posle nekoliko meseci od tog incidenta, desio se novi – malo gori.
Probudio se loše raspoložen, kao i uvek. Seo je da doručkuje i u tom trenutku se probudio naš sin i počeo da plače. Rekao mi je da ga ponovo uspavam, ali dete nije želelo više da spava. Njega je to strašno iznerviralo, okrenuo se ka meni i ubo me nožem. Nisam znala šta me je snašlo. Osetila sam neku vrelinu, a zatim i da mi noga trne. Spustila sam pogled i videla kako mi krv teče niz nogu. Počeo je da viče da sam ja kriva za to, jer nisam uspavala dete. Zatim me odvodi kod doktora i tamo je odvratno lagao da sam pala na nož i tako se povredila. Naravno, ćutala sam o svemu, jer nisam smela reći istinu. Gutala sam pljuvačku i stiskala zube slušajući njegovo laganje. Postala sam besna na sebe zbog straha da progovorim i kažem istinu. Ponovo me je ponizio. Bila sam potpuno pod njegovom kontrolom. Ubedio me je u to da mi je samo on potreban, da bez njega ne vredim, a intenzitet fizičkog i psihičkog nasilja je postajao sve drastičniji, tako da više nije bilo uopšte ni pomisli napustiti ga.
Ne, nije se zaustavio. Bio je to novi početak. Zatvarao me je u gepek automobila,u kom se nalazila plinska boca; Stopala mi je palio upaljačem; Udarao mekuhinjskom daskom i kuhinjskim čekićem svuda po telu; Hvatao me je za glavu i približavao lice vreloj ringli; a sve je to bilo – “zasluženo”. Što je najgore, sve se to dešavalo ispred našeg sina. Nije se obazirao na to što sve te stresne situacije mogu ostaviti trajne posledice na zdravlje deteta.
…
28. septembar 2013.
U popodnevnim časovima polazi na pecanje. Bio je lepo raspoložen i fino se pozdravio sa mnom i detetom. Sa pecanja se vraća u večernjim satima, dok sam ja uspavljivala dete. Na ulazu u kuću započinje svađu sa ocem i dolazi u našu sobu. Videla sam da je popio i počela sam da ga smirujem. Ali to kod njega izaziva još veći bes i prenosi ga na mene govoreći da sam ja “ista kao njegoviroditelji”, zatim me rukama hvata za glavu i počinje da udara mojom glavom o zid; hvata me za kosu i vuče po kući; pesniči i šuta po telu. Dete sve to prestravljeno gleda i plače, zatim dolazi njegov otac (moj svekar) i uzima dete kako ne bi gledalo kako me muž prebija. On se okreće ka ocu, udara i njega u glavu, dok ovaj drži dete u naručju. Njegov otac zatim ostavlja dete tu i odlazi u policijsku stanicu i prijavljuje sina za udarac, ali ne i za nasilje koje vrši nada mnom. Policija na to ne interveniše.
Nasilje se nastavlja. On uzima bejzbol palicu i ne gledajući gde kreće da me tuče. Zatim me odvodi u kupatilo da se sredim i tamo nastavlja sa batinama, udarajući glavom o pločice. Od svih tih udaraca doživljavam traumatski šok, tresem se i jaučem od bolova, ne da bi me neko čuo. Da, tražila sam pomoć. Vikala i kukala. Jecala i molila da prestane. Na to mi je on rekao: “Ćuti, nemoj da se foliraš”, inastavio sa batinama.
Uhvatio me je za kosu i odvukao do dnevne sobe rekavši: “Ja ću sada da legnem da spavam, a ti imaš pola sata da se središ, uspavaš dete, i središ kuću da se ništa ne poznaje”, a zatim je mirno otišao na spavanje kao da se prethodno ništa nije dogodilo. Krenula sam u kupatilo da uradim to što mi je naredio, međutim, nisam osećala ni ruke, ni noge, sve me je bolelo. Ostavila sam tako krvavu kuću i otišla u sobu sa detetom. Sin me je prestrašeno gledao. Dete, koje je imalo samo tri godine mi je pomoglo da skinem krvavu odeću sa sebe. Legla sam pored njega i on je odmah zaspao. Gledala sam u njega i razmišljala kako sam mu potrebna živa i zdrava, a ako se ovo nastavi ovako, na kraju će me i ubiti. Odlučila sam da potražim pomoć.
Domogla sam se telefona i manje povređenom rukom sam poslala majci poruku “pomozi mi”. Ubrzo mi se javila. Rekla sam joj da pozove policiju. Nakon par minuta došla je interventna policija, njega su probudili, a on se ponašao kao da se ništa nije desilo, iako je krvi bilo svuda po kući. Zatim je jedan od policajaca ušao u našu sobu, osvetlio me je lampom i video da sam u veoma lošem stanju i da mi niz lice teče krv. Odveli su ga u policijsku stanicu, a u kuću su tada ušlimoja majka i brat. Počela sam da gubim svest. Nisam bil svesna povreda koje mi je naneo. Brat me je u naručju izneo iz kuće, i ni živu ni mrtvu odvezao u bolnicu.
Urađen mi je detaljan pregled. Bilo je nekoliko intervencija. Kada sam postala svesna, saznala sam da mi je glava bila otvorena na tri mesta; imala sam prelom nosa; prelom jagodične kosti; prelom leve ruke; nagnječenje kičme; i hematome po celom telu. Na svoju inicijativu, a zbog svog deteta, odlazim na kućno lečenje. Njemu je određen pritvor od mesec dana.
Za to vreme, njegovi roditelji su pokušavali na sve načine da me nagovore da ne podižem tužbu protiv njega. Pričali su mi da me on voli i još mnogo toga samo da odustanem od tužbe.
Ali, ja sam konačno donela odluku da ta priča mora jednom da se završi. Pošto su videli da ovog puta neću prećutati, počeli su da koriste dete i okreću ga protiv mene. Čak su podneli i tužbu da me liše roditeljskog prava, koju je Centar za socijalni rad odbio. A onda sam shvatila da upravo zbog deteta moram da budem jaka i da guram napred, da se ne predajem.
…
Krenulo je i suđenje. I svaki put kada bih ga videla, osećala sam se loše, i dalje ga se plašila, ali sam se trudila da taj strah više ne pokazujem. Stojala sam naspram njega, podignute glave, jer sam već bila shvatila da nisam ja ta koja treba da se stidi i da spušta glavu, da nisam ja kriva za njegova dela i da je krivica i odgovornost za to nasilje isključivo njegova. U izjavi koju sam davala pričala sam o radnjama koje je radio, kako me je mučio, tukao, kako se iživljavao i maltretirao na sve moguće načine (bilo je tu psihičkog, seksualnog, emocionalnog i fizičkog nasilja). Kroz davanje te izjave sam ponovo proživljavala sve to, ali sam tako i jačala. On je pokušavao da se vadi govoreći da se ne seća, da je koristio alkohol u kombinaci sa antidepresivima, ali su veštačenja sudskih veštaka dokazala da je u svesnom stanju ugrozio spokojstvo, telesni integritet i duševno stanje člana svoje porodice.
Osnovni sud u Kruševcu osudio ga je na četiri godine zatvora za krivično delo nasilja u porodici (član 194. Krivičnog zakonika) ali mu je Apelacioni sud smanjio kaznu na tri godine, jer su smatrali da je četiri godine previsoka kazna za to počinjeno delo.
…
Ja sam nastavila da guram dalje sa svojim detetom. Počela sam da organizujem neki društveni život, polako se vraćala u normalu. Izlazila sam u šetnje sa sinom, sa drugaricama. Počela sam da se bavim aktivizmom u nekim nevladinim organizacijama, koje se bave upravo nasiljem nad ženama. Želim, i volela bih, da upravo svojim iskustvom pomognem nekim drugim ženama koje su izložene nasilju, a kojima je potrebna podrška ne samo da prijave nasilnika, već i svaka druga podrška. Da, znam veoma dobro da to nije tako lako, ali hoću da pomognem. Znam kako je kada nemaš hrabrosti da potražiš pomoć i kada si pod tim dodatnim pritiskom; i kada ti je u trenucima neodlučnosti potreban neko da ti za početak iskaže razumevanje i pruži podršku.
Moramo da znamo da nismo mi krive, i da je jedina krivica nasilnikova. Moramo da znamo da niko nema pravo da nas zlostavlja na bilo koji način, i da je to krivično delo. Za to nema opravdanja. Nasilje u porodici nije privatna stvar koje se treba stideti i sakrivati je. Ja sam to naučila na teži način.
