Zadnjih mesec dana, nas, zalutalu žensku janjad u Srbiji, jedan doktor opšte prakse uči kako da budemo prave žene. Njegova prva lekcija se odnosi na to da je muškarac uvek u pravu, i ako nas taj muškarac ubije, zajedno sa zajedničkim detetom, pošto nas je, zajedno sa tim detetom koje je sopstvenim rukama zadavio, godinama maltretirao i prebijao, same smo krive.[1] Druga lekcija se, poput prve, oslanja na tu čuvenu žensku univerzalnu krivicu izazvanu našom inferiornošću – kako bismo u startu sprečile da izazovemo opravdani bes muškarca, mi ne smemo biti naporne, odnosno, ne smemo biti finansijski stabilne, obrazovane, sposobne i samostalne.[2] U suprotnom, to što smo izašle iz kuhinje, može našem muškarcu biti naporno, jer koji muškarac uopšte želi pored sebe ženu koja ne čeka princa na belom konju da je spasi kao pravu damu u nevolji?
Poprilično sam sigurna da, u muževno plavom tefteru dotičnog doktora, u spisku naslovljenom “Budi prava žena”, posle prve stavke “muškarac je uvek u pravu”, sledi stavka “nemoj biti ljuta, besna i isfrustrirana”. I čovek je u pravu, od kolevke pa do groba, društvo nas uči da su bes i ljutnja no-no. Kako to misliš da si besna, to nije ženstveno i privlačno?! I tako mi, prave žene u pokušaju, proživimo naše živote, neretko pune muškog nasilja, ponekad psihološkog a ponekad i fizičkog, ne ljuteći se.
Vrhunac dozvoljenog besa i ljutnje je da se durimo, ali ne dugo i ne uvek. I ćutimo, dok to činimo. Jer ćutanje je nešto što je za svaku pravu ženu poželjno. Čak i ako nam nešto nije po volji, to treba da zadržimo za sebe. U suprotnom, bićemo isfrustrirane besne žene koje niko neće da trpi. Tako da ćutimo. Ćutimo kada nas dečaci pod udarom puberteta izvaćare u školskom veceu, jer dečaci su dečaci. Ćutimo kada nas prva (ili bilo koja sledeća) ljubav uceni da će nas ostaviti ako ne pristanemo na (određeni) seksualni odnos jer je naša dužnost da zadovoljimo svog muškarca. Ćutimo i kad je on ljubomoran, pa dobijemo vaspitnu ćušku u predelu lica, jer ljubomora je dokaz ljubavi a gde ćeš veće ljubavi nego one koja rezultira modricama i podlivima. Ćutimo kada nas siluju, jer šta uopšte možemo da kažemo pošto smo nosile suknju i imale telo pogodno za silovanje pa smo izazivale. Ćutimo i kada nas siluju naši partneri, jer ko smo mi da našem čoveku uskratimo zadovoljstvo. Ćutimo i kada radimo bolje isti ali manje plaćen posao od svojih muških kolega, jer treba da budemo zahvalne na pruženoj šansi. Ćutimo i kada dobijemo otkaz, jer je naš posao da se staramo o deci i Njemu. Ćutimo jer “znamo” da smo same krive, tako su nam rekli milion puta. Eto, da je ona žena sa početka teksta ćutala i slušala, i dalje bi bila živa, kao i njeno dete. I tako ceo život odćutimo, ni ne zapitavši se šta nam glasna ljutnja može doneti, osim batina, prezira i eventualne smrti.
A ljutnja je dobra, jer, kad počnemo da se ljutimo, počinjemo da preispitujemo taj patrijarhalni aksiom da smo uvek za sve krive i da smo sva sranja same zaslužile, pa i ona koja nas koštaju života. U tom momentu, kada skinemo teret izmišljene krivice sa svojih leđa, kada krenemo da se ljutimo, mi postajemo ljudska bića, više nismo samo sudopere, spremačice, inkubatori i naše međunožje. Više nismo ni prave žene, ali da li doista želimo da budemo to, u svetu koji nas stalno, iznova i iznova, povređuje, dok nas ucenjuje da o tome ćutimo?
Ja biram da se ljutim i svesno fejlujem kao prava žena. Jer ja, kao i sve ostale žene, imam i te kako pravo da budem ljuta i besna. I ne, to nema veze sa hormonima, pms-om, razmaženošću ili šetajućom matericom. Ima veze sa svetom u kome živimo, i u kome je naša egzistencija uvek praćena gorkim osećajem u ustima i grčom u stomaku. Svetom u kome nismo tu zbog sebe, nego zbog drugih. Biram da budem ljuta, jer znam da samo tako mogu nešto da promenim.
I zato sam ljuta.
Ljuta sam što ovaj svet gleda na moje telo kao svima dostupno javno dobro, pa moram da se osvrćem preko ramena kad se sama vraćam kući. Ljuta sam kada mi, na ulici punoj ljudi, nepoznati muškarac vikne da se skinem jer misli da je to legitiman zahtev i niko na to, sem mene, ne reaguje. Ljuta sam i na sve one muškarce koji su u javnim prostorima pokušavali da me ubede da im dam pičke iz prostog razloga jer je imam. Ljuta sam na one koji su odustajali, ne kada bih im ja rekla da nisam zaintersovana, neretko već po sedamnaesti put, već kada bih se zapljunula kao vlasništvo nekog drugog muškarca, i ljuta sam na one koji nisu čak ni tad odustali, pa sam morala da napustim taj javni prostor kako bih se osećala bezbedno.
Ljuta sam i što krvarim svakog meseca pa debelo plaćam uloške, tampone i lekove protiv bolova jer menstruaciju nisam sama birala. A kad smo već kod menstruacije, ljuta sam što sam skoro svakog muškarca sa kojim sam bila morala da ubeđujem da stavi kondom i testira se na polne bolesti. I ljuta sam što bih pre organizovala sletanje na mesec nego zakazala besplatan pregled kod držvanog ginekologa (na koji imam pravo jer imam zdravstveno osiguranje) jer znam da mi HPV visi nad glavom i preti rakom jer isti ti muškarci koje kondom žulja ne žele da vode računa o svom polnom zdravlju. Ljuta sam i što nemam novca da se privatno lečim. Ljuta sam i na ginekologe koji bi me pitali kad mislim da rađam, jer eto skoro ću u tridesetu da zagazim, šta čekam.
Ljuta sam i na sve one poslodavce koji me nisu ni uzeli u razmatranje jer sam u reproduktivnom periodu a oni ne žele da plaćaju porodiljsko. Ljuta sam i na one koji su me odbili, jer sam prekvalifikovana, a podrazumeva se da je žena sa tako dobrim CV-jem morala preko kreveta da dođe do njega. Ljuta sam i na one koji su očekivali da posao “zaslužim” tako što ću završiti u njihovom krevetu.
Ljuta sam jer se u javnom prostoru ne osećam bezbedno. Ljuta sam što me policija čuva kada protestvujemo kako bismo sačuvale pravo odlučivanja o svojim telima, jer je pravo na žensko repruduktivno zdravlje nešto što nam ne pripada. Ljuta sam kada mi se policija koja me “čuva” smeje u lice jer smo se usudile da kažemo da je nasilje nad ženama zločin, da je ubistvo žene zločin.[3] Ljuta sam što uopšte moram da protestvujem za poštovanje ljudskih prava žena, jer izgleda da žene i dalje nisu ljudi.
Ljuta sam što u javnom prostoru za mene nema mesta. Ljuta sam kada se vozim javnim prevozom, pa muškarac pored mene raširi noge tako da sedim na pola svog sedišta jer očekuje da se skupim i na pravim mesta za njegove gigantske mošnice. Ljuta sam jer se od mene očekuje da u javnom prostoru uvek budem sveže isfrizirana, da nemam dlake na svom telu, da budem pod punom šminkom, da izgledam tako da nepoznatim muškarcima bude prijatno dok me gledaju. Ljuta sam što moram da mrzim sebe i da se osećam loše u vezi svog tela, i što mi to debelo prazni novčanik, jer je moje telo takvo kakvo jeste, identično telima miliona žena, sa pokojom strijom i celulitom, felerično i nepoželjno. Ljuta sam što se od mene podrazumeva da uvek budem poželjna muškarcima, da izazivam erekcije. Ljuta sam što se očekuje da se ceo moj svet i moja egzistencija vrti oko muškaraca, što u javnom prostoru ne smem drugu ženu da pogledam, držim za ruku ili poljubim.
Ljutim se i zbog svojih prijateljica. Ljuta sam kada nepoznati muškarac odgurne moju prijateljicu jer kako se usudila da zastane na ulici koja očito njemu pripada. Ljuta sam i kada stanodavac drugu ignoriše jer su to “muške” stvari pa se obraća isključivo njenom dečku. Ljuta sam kada treća prijateljica svakodnevno na poslu trpi seksističke komentare i uvrede jer se osilila da se bavi “muškim” poslom. Ljuta sam i kada se četvrta svađa sa tazbinom jer odbija da bude poslušna i da ih dvori, jer hoće da živi svoj život.
A posebno sam ljuta kada je neka od nas u nasilnoj vezi, u kojoj trpi svakodnevnu torturu, pa se javi neki pametnjaković da nam obajsni da smo same birale i da ćutimo i trpimo jer očito za bolje ni nismo. Ili, kada se osilimo da to nasilje prijavimo, pa nas policija ne zaštiti jer je skoro polovina ubijenih žena u Srbiji nasilje prijavljivala.
Ljuta sam i dok ovo pišem, jer znam da neće biti retki komentari muškaraca koji će zaključiti da sam isfrustrirana, nedojebana i da me drma pms. Ljuta sam jer se sa takvim komentarima susrećem svaki put kada odlučim da se usprotivim i zauzmem za sebe.
Ljuta sam svakog dana, svakog časa, svakog minuta. Ljuta sam zbog svega ovoga ali i zbog mnogo toga drugog. Biram da budem ljuta, jer biram da mogu da promenim sve ove stvari.
A vi, zašto se ne ljutite, zar je moguće da nemate nijedan razlog da budete ljute?
