One koje uopšte dobiju pravo na život, nadalje se obeležavaju kao “glupače” a neretko bivaju i prebijane, tako bi se u najkraćem, kroz prizmu medija, mogao oslikati položaj žene oktobra 2011. u Srbiji. Razmišljajući o ovoj medijskoj slici, činjenica da su upravo ovih dana 1935. godine u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji zabeležena masovna okupljanja žena koje su se borile za pravo glasa i ravnopravan položaj, budi nekakav setan osećaj da danas te snage ponestaje.
Sloboda odlučivanja?!
Prvi tekst “Ženska deca bez prava na život” objavljen 17. 10. u beogradskom tabloidu Pravda, koji govori dve stvari. Prva je da se u Srbiji godišnje obavi između 60.000 i 70.000 abortusa a druga da se u poslednje vreme sve više žena odlučuje na prekid trudnoće zbog pola deteta. Izvor ove informacije je ginekološkinja Zlatana Petrović koja navodi da se “više puta sretala sa slučajevima da roditelji razočarani saznanjem da čekaju devojčicu umesto dečaka zatraže prekid trudnoće, a svakim danom takvih zahteva je sve više”. Prema njenim rečima, roditelji kao opravdanje navode da žele naslednika i nastavljača loze i prezimena.
Priča da se na abortus odlučuje zato što je začeta devojčica je toliko bizarna da u Srbiji nije sasvim nemoguća. Ipak činjenica da se jedan srpski tabloid bavi ravnopravnošću polova je prilično upitna, te budi sumnju u verodostojnost i podstiče na razmišljanje sa kojim je razlogom pokrenuta baš ta tema. Očigledno je da je podatak o 70.000 abortusa godišnje iznet sa ciljem da prvo dobro prestravi čitaoce, kojima se potom nudi i pojašnjenje da je “poražavajuće za društvo da se parovi na prekid trudnoće odlučuju samo zbog pola deteta”. Budući da preliminarni podaci nedavno završenog popisa stanovništva pokazuju da se u Srbiji od popisa 2002. godine broj stanovnika smanjio za nekih 300.000, što je otprilike jedan grad Novi Sad, pa ako se to poredi sa namernim prekidima trudnoće koji se uglavnom vrše zbog nečijeg “hira”, to sve može da vodi ka drugom rešenju, a to je zabrana abortusa. Naravno sve to zarad očuvanja nacije. Zvanična inicijativa ne postoji ali su po tom pitanju vrlo jasni stavovi crkvenih krugova i dobranog broja njima bliskih krugova, te može biti da je upravo poruka teksta da bi, budući da žena prekidajući trudnoću zarad gluposti ugrožava opstanak srpskog naciona, možda bilo bolje oduzeti joj to pravo. Nacija očuvana a ženska deca “spašena”.
Sloboda mišljenja?!
{slika}
Drugu priča koja je malko uzburkala srpsku javnost ali nedovoljno da bude u rangu s graničnim prelazima ka Kosovu, objavio je 13.10. takođe jedan beogradski tabloid, Press. Naslov glasi “U udžbeniku za osnovce piše da su žene glupače” a tekst se bavi udžbenikom “Gramatolomija” autorke Dušanke Vujović, u kojem se u lekciji o građenju reči, navodi primer glup-ača, uz objašnjenje da se radi o ženskoj osobi. U knjizi izdavača “Teatar Za” navodi da je od Ministarstva prosvete 2007. godine dobijena dozvola da se koristi kao pomoćno sredstvo u nastavi srpskog jezika. Na pomenuti primer seksizma reagovalo je resorno ministarstvo prebacujući nadležnost na razne zavode i savete a ovi opet “post festum” konstatovali da je knjiga nevažeća i da se ne može prodavati kao udžbenik. Predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta Desanka Radunović je najavila je da će se o tome raspravljati na prvoj sednici, a poverenica za ravnopravnost polova Nevena Petrušić je izjavila da je reč o drastičnom primeru vređanja te da je “nedopustivo da se ovako nešto nađe u udžbeniku iz koga uče 12-godišnja deca”, a izdavač se opravdao da je primer samo nespretno odabran. Što bi se reklo, reagovali su svi koji su pozvani da reaguju i štite zvanično proklamovanu ravnopravnost, knjiga će verovatno biti povučena, no ono što je poražavajuće, sem činjenice da su je đaci koristili nekih četiri, pet godina, jesu komentari na internet sajtovima. Sem određenog broja “osvešćenih” građana šta njihova deca uče i pojedinih roditelja koji brane ovaj udžbenik kao odlično pomagalo u nastavi, glavna diskusija povela se oko toga da li je “glupača” ženska osoba ili samo vrsta ženske osobe. Toliko o ravnopravnosti “in vivo”.
Sloboda kretanja?!
Treća priča u stvari najbolje oslikava pitanje ravnopravnosti i uopšte ljudskih prava u Srbiji. Ovu temu nisu pokrenuli tabloidi, ali su je vrlo rado dočekali. Agencije su 15. oktobra objavile da je devojku A.Ž. nožem povredio maloletnik u centru Beograda, jer je nosila majicu sa LGBT obeležjem. Napad je odmah osudio ministar policije Ivica Dačić, isti onaj koji je početkom oktobra zabranio održavanje Parade ponosa u Beogradu. Pod izgovorom očuvanja opšte bezbednosti, ministar je tada poslao poruku da policija ne može da se izbori sa desničarskim, nacionalističkim i klerikalističkim grupama, ili preciznije da policija ne želi zarad “nekih” ljudi da se bori sa pomenutim krugovima. Poruka je vrlo nedvosmisleno iščitana, a nama koji kao izgovor prihvatamo isključivo pravo na ravnopravnost, pravo na seksualno opredeljenje, pravo na različitost…pravo na slobodu odnosno pravo na život preostaje jedino da ostanemo svoji i dosledni, i to iz inata, jer je to jedino što je u Srbiji uvek “uspevalo”.
