Nedavno je u srpskim medijima pokrenuta i tema legalizacije prostitucije. Međutim, to se više vodilo na političkom nivou nego što se pokrenula ozbiljna debata u društvu o tome. Funkcioner i poslanik vladajuće Socijalističke partije Srbije i bivši ministar za evropske integracije Branko Ružić izjavio je, kada je je policija privela osam devojaka, za koje se sumnja da se bave pružanjem seksualnih usluga za novac, i jednog muškarca osumnjičenog za podvođenje, da se “najotvorenije zalaže za uvođenje prostitucije u normu, u legalne tokove”. Na njegovu izjavu oštro su reagovale najpre njegove partijske koleginice koje prostituciju smatraju eksploatacijom žena, ali potom i drugi predstavnici političkih stranaka u Srbiji, koji su mahom protiv legalizacije prostitucije.
Prostitucija u Srbiji svakako je veliki društveni fenomen, ali ne i tema koja je je u javnosti prepoznata kao značajna. Javnost i mediji poslednjih godina više se bave pojmom elitne prostitucije, koje se javne ličnosti bave prostitucijom, koliko zarađuju, ko su iz javnog života njihovi klijenti, ali retko ko pokreće temu zašto “obične” žene ulaze u ovaj “posao” i koji su njihovi motivi. Mediji imaju tendenciju da se usredsređuju na senzacionalistički element seksa, dok ozbiljna debata još nije vođena u srpskom društvu.
Prema izveštajima nevladinih organizacija, svake večeri u Beogradu na ulicama nalazi se između 100 i 150 prostitutki, dok je mnogo teže utvrditi koliko je osoba uključeno u takozvanu “elitnu prostituciju”, jer ona ostaje u uskom krugu ljudi. Ispovesti prostituisanih žena ukazuju da su motivi i razlozi da započnu da se bave ovim poslom najpre siromaštvo i narušeni odnosi u porodici, ali se često pokazuje da su mnoge od njih i nekada u svom životu bile žrtve seksualnog nasilja. Sve češći oblik prostitucije u Srbije, osim onog “klasičnog” na ulici, jeste i putem oglasa koji se vode pod masažom ili oglasima lične prirode koji glase da takva i takva dama traži muškarca za druženje.
Podaci Republičkog zavoda za statitstiku objavljeni krajem prošle godine pokazuju da su građani Srbije u 2013. godini potrošili čak 134 miliona evra za prostituciju ili 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je statistika urađena samo na osnovu onih koji su u anketi priznali da su trošili novac u javnim kućama. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju i da više od polovine građana Srbije poznaje osobe koje su koristile usluge prostitucije, dok manje od trećine njih zna i nekoga ko se prostitucijom bavi.
Isto istraživanje ukazuje i da 55 odsto ispitanika smatra da prostituciju treba legalizovati, dok je manje od 30 odsto protiv toga. Svaki četvrti misli da je prostitucija iznuđen način sticanja prihoda, 17 odsto da je nemoralana način zarade, a desetina da je reč o društveno neprihvatljivom ponašanju. Većina (42 odsto) odgovorila je da se prostitucijom bave siromašne osobe, nešto manje da su to normalni ljudi kao i ostali građani, ali gotovo petina ipak misli da je reč o nemoralnim osobama.
Ozbiljnija debata se u srpskom društvu o tome nije vodila, a mediji, kao što je već rečeno, ne posvećuju puno pažnje ovoj tematici. U Srbiji su sve do nedavno važili zakoni koji su propisivali samo da je bavljenje prostitucijom ilegalna i kažnjiva radnja. Međutim, pre nekoliko nedelja, na insistiranje nevladinih organizacija prihvaćen je i predlog da je i korišćenje usluga prostitucije protivno zakonu. Naime, izmenjen Zakon o javnom redu i miru propisuje sada da “ko se odaje prostituciji, koristi usluge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije, biće kažnjen novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana, a onaj ko maloletnoj osobi ustupa prostorije radi prostitucije, zatvorom od 30 od 60 dana”.
{slika}
Nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima i zaštitom žena imaju različita mišljenja, ali su uglavnom protiv toga da se prostitucija legalizuje i da se smatra poslom kao i svakim drugim. Miloš Urošević, aktivista organizacije Žene u crnom, kaže za Kosovo 2.0. da je prostitucija muško nasilje nad ženama i da ne postoji razlika između legalizacije i dekriminalizacije prostitucije, baš kao što ne postoji razlika između trafikovanja, incesta i silovanja, dodajući da je sve to kontinuum muškog nasilja nad ženama.
“Legalizacija/dekriminalizacija prostitucije, uprkos tvrdnjama porno/seks industrije, ne donosi nikakve promene u životima prostituisanih žena, ona donosi promene za makroe/svodnike i korisnike, jer onda prvi postaju biznismeni, a drugi cenjeni potrošači, dok žene ostaju u prostituciji – svet njihove materijalne stvarnosti, a što predstavlja realnost njihovih života ostaje isti. Seks/porno industrija ubira profit na milionima tela mrtvih žena, jer stopa smrtnosti prostituisanih žena je veća nego svih ostalih žena zajedno”, ocenjuje Urošević.
On dodaje da je pogrešna politika razvoja da muško nasilje nad ženama treba legalizovati kao radni odnos, koji se zove “seks rad”. “To je seksualno ropstvo. Legalizacija/dekriminalizacija ne smanjuju broj prostituisanih žena, nego ga povećavaju, jer na tržištima rada u Nemačkoj i Holandiji, siromašnim ženama koje dolaze kako iz istočne Evrope, tako i trećeg sveta nude ‘zanimanje prostitutka’. To nije ništa drugo nego legalizacija seksualnog nasilja”, navodi naš sagovornik. “Prostituisane žene su žene iz najnižih socioekonomskih klasa, siromašne žene, žene sa niskom stopom obrazovanja, žene iz najugroženijih rasnih i etničkih skupina, te stoga ‘biranje’ seksa sa stotinama nepoznatih muškaraca radi ekonomskog preživljavanja nije pravi izbor i nevidljivost prinude ne znači postojanje slobodnog odlučivanja”, dodaje Urošević.
Jedino prihvatljivo i ispravno rešenje, prema njegovom mišljenju, jeste abolicija, odnosno ukidanje prostitucije. Mišljenja je da se treba odlučno zalagati za primenu Nordijskog modela. Švedska je 1999. usvojila zakon koji kriminalizuje kupovinu seksa i dekriminalizuje prodaju seksa. Ovaj zakon usvojile su još i Norveška, Island, Francuska, Kanada i Severna Irska i on je ženama ponudio mogućnost da izađu iz prostitucije, omogućio im je besplatno pohađanje raznih edukativnih kurseva i dao im priliku da se zaposle.
I aktivistkinja Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović ukazuje za Kosovo 2.0. da se često govori da žene u prostituciji daju pristanak, te da time prave izbor da u tome učestvuju. “Ovo gledište je netačno, opasno i u potpunosti zanemaruje odnos moći između muškaraca i žena koji je u osnovi ovog sistema. Ponekad se stvar izbora u prostituciji poredi za izborom da se uđe u ropstvo, jer mnoge prostituisane žene žive pod konstatnim nadzorom i kontrolom makroa. Smatramo da jedini način na koji država treba da se bavi ovim važnim društvenim problemom, ukoliko želi da poštuje integritet svojih građana i građanki, ni u kom slučaju nije legalizacija, već potpuna dekriminalizacija žena u prostituciji, dok makroi i korisnici treba da budu krivično gonjeni”, objašnjava Pavlovićeva. “Naravno, dekriminalizacija žena u prostituciji sa sobom povlači i odgovornost države da im obezbedi dostojanstvenija radna mesta, jer preko 74 odsto žena koje su u prostituciji kao razlog za ulazak navode siromaštvo. U tom smislu, smatramo da je nordijski model regulisanja prostitucije primer koji treba pratiti”, ocenjuje sagovornica našeg portala.
Sve to ukazuje da je društvo u celini u Srbiji, pa samim tim i predstavnici političkih garnitura, nedovoljno informisano i upoznato sa problematikom prostitucije. Dok se to ne dovode do nekog značajnijeg nivoa, ne može se ni očekivati da se ta oblast adekvatno uredi zakonskim rešenjima. Jedan značajan korak je načinjen, a to je da su kriminalizovani korisnici usluga prostitucije, bez kojih ona ne bi ni postojala u većoj meri, ali sledeći korak je i kako pomoći onim ženama koje se bave tim “poslom” i kako preventivno smanjiti broj onih koji se odlučuju da u taj svet, svesno ili ne, uđu.
