U proteklih mesec i po dana masovni ulični protesti uzburkali su Beograd i Novi Sad, zbog čega su međunarodna javnost i mediji usmerili pažnju na Srbiju, koju nacionalistički režim Srpske napredne stranke (SNS) voli da predstavlja kao faktor stabilnosti u regionu. U Beogradu se svakim novim, sve masovnim izlaskom na ulice zahtevaju ostavke odgovornih za rušenje objekata u Hercegovačkoj ulici, tokom izborne noći 24. aprila i obustavljanje projekta Beograd na vodi za čije potrebe je do rušenja i došlo.U Novom Sadu protestuje se protiv smene rukovodstva i otpuštanja zaposlenih s Radio-televizije Vojvodina (RTV) i postavljanja politički podobnih ljudi na njihova mesta.Protesti inicijative Podrži RTV u Novom Sadu okupljaju oko tri hiljade ljudi, dok seprocenjuje da se na poslednji poziv inicijative Ne da(vi)mo Beograd odazvalo između20 i 25 hiljada.
Ova zbivanja ne mogu se svesti na puki građanski protest protiv bahaćenja korumpirane i autoritarne vlasti, kako se stvar često predstavlja. Bahaćenje je samo povod.
Tome svedoči ogroman mobilizacijski učinak ovih protesta, koji, nesrazmeran naizgled lokalnom karakteru protestnih zahteva, kako vreme odmiče ne jenjava. Povod za proteste svakako jeste ponašanje vlasti koja je, uoči naizgled ponovneubedljive pobedepartije Aleksandra Vučića, srušila nekoliko “ilegalnih” objekata u centru Beograda i s preuzimanjem pokrajinske vlasti zamenila nekoliko novinara u pripadajućem javnom medijskom servisu.
Gola sila, ljudi u fantomkama koji u pola noći ruše stambene i poslovne zgrade i prihvatne centre za izbeglice, sprečavaju kretanje slučajnih prolaznika, dok policija ne odgovara na pozive građana, te oduzimaju telefon i vezuju Slobodana Tanaskovića, siromaha koji je u jednoj od zgrada živeo i radio kao čuvar –a čije je zdravlje izgledno usled traume nepovratno narušeno – sve je to jasno prikazalo represivnu snagu Vučićevog režima, izazvalo bujicu nezadovoljstva i ogorčenosti i postalo slaba tačka nad kojom su vlasti u Srbiji izgubile kontrolu. Slobodan Tanasković preminuo je nekoliko nedelja kasnije u bolnici.
Kriza kapitalizma kao kontekst “srpskog proleća”
Dublje razloge koji napajaju ove proteste, doduše, lakše ćemo razumeti ukoliko Srbiju stavimo u malo širi kontekst. Masovne demonstracije – koliko god po karakteru raznolike – pogodile su zemlje regiona i čitavog sveta nakon izbijanja Velike recesije, davne 2008. godine. Pucanje finansijskog balona na kom se tokom dvehiljaditih zasnivao svetski rast prvo je pogodilo zemlje na periferiji sistema, nakon što se kapital povukao nazad u matice i razotkrioograničenja dužničkih ekonomija Bliskog istoka i Balkana.
Pa ipak, državno spasavanje banaka u centru pretvorilo je njihov “privatni” dug u “javni”. Kao odgovor na novonastalo stanje, širom sveta pa i u metropolama svetskog kapitalizma usledilo je zavođenje politike “budžetske štednje” nauštrb javnog dobra. Ne bi li sačuvale poredak od sve besnijih uličnih protesta i masovnih štrajkova,partije “ekstremnog centra”, leve i desne, zbile su redove.
Iako je ovaj proces u svakoj zemlji imao svojih specifičnosti, sličnosti između raznih manifestacija vanparlamentarnog otpora prilično su očigledne. Pokreti protiv autoritarnih vlasti i diktatura na periferiji sistema, kao i pokreti protiv “štednje” i antidemokratskih poteza neizabranih birokratija – poput Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke –često su se ispoljavali u vidu okupacija javnih prostora, pogotovo gradskih trgova.U tom smislu Srbija se samo “pridružila” svetskom trendu, od “Magreba do Zagreba”, od Indignadosa u Španiji, do pokreta Okjupaj u Njujorku.
Kolektivizam, šarenolikost, masovnosti težnja ka ostvarivanju dublje demokratije javili su se kao pokušaj kontriranja logici atomizacije, ekskluzivnosti i autoritarizma neoliberalnog kapitalizma, koja se širom sveta nametnula od sedamdesetih godina prošlog veka. Bilo da je reč o javnom medijskom servisu, ili javnoj površini uzurpiranoj projektom Beograd na vodi, odbrana javnog dobrapredstavlja spontanureakciju na način i perspektive života u neoliberalnom kapitalizmu, čiju okosnicu činisve ofanzivnija privatizacija proizvodnje i usluga,osigurana sve autoritarnijim načinima vladanja.
Situacija donekle podseća na često citirane reči Antonija Gramšija: “Stari svet umire, a novi se muči da se rodi: vreme je čudovišta”. Gramši je pisao o svetukoji je tek izašao izužasa Prvog svetskog rata.U to vreme elite su umele da pribegnu rešavanju krize tako što bi se odrekle političke vlasti u korist pokreta poput Musolinijevog, ne bi liočuvale ekonomsku vlast nad narodom koji je gladovao i zahtevao preraspodelu moći i svoj deo kolača. Naznake takvog rešavanja krize sve jasnije se naziru i danas.Širom Evrope izbore mahom uzimaju desne partije, dok im najozbiljniju opoziciju čestopredstavlja krajnja desnica, kako se nedavno pokazalo u Austriji, Mađarskoj i Poljskoj, a uskoro bi mogloi u Francuskoj i Nemačkoj.
Donekle je takva dinamika vidljiva i na Balkanu. U poslednje vreme svedočimo rastu desnice, kao i njihove ideje “okupljanja desnice”, tj. ujedinjenja mejnstrim desnih partija sa manjim, ali opskurnijim i retrogradnijim desničarskim organizacijama. To vidimo kako na primeru HDZ-a u Hrvatskoj, tako i u Srbiji, gde su na poslednjim izborima Šešeljevi radikalii klerikalni šovinisti iz Dveri osvojili 8.1, odnosno 5.04 odsto glasova i time vratili radikalnu desnicu u poslaničke klupe. Ipak, nije vreme čudovišta. Stari svet svakako umire, a neki novi se polako i rađa.
{slika}
Povodi i uzroci “srpskog proleća”
Aktuelni ulični pokret u Beograduza Srbijuje nešto sasvim novo. Precenjivanje sopstvenog manevarskog prostora vlast je po prvi put od Petog oktobra platila posledičnim otvaranjem prostora za to da se posle dugo vremena borba ideja na iole masovnijem nivoupovede izvan strogo kontrolisanih i cenzurisanih institucionalnih okvira.Masa ljudi koji su odbili da izađu na izbore sada izlazi na ulice. Mladih ljudi, sistem(at)ski s visine optuživanih za “apatiju”. Vučićevi neprestani pokušaji da pomeri granice legitimnog i proširi manevarski prostor neophodan za sprovođenje predstojećeg ciklusa teške seče i privatizacije javnog sektora po nalogu MMF-a, u samo desetak dana doveli su do jednog sasvim očekivanog ishoda, ali i jednog koji bi mogao da se pretvori u noćnu moru.
Prvi pokušaj vezan je za najočigledniju izbornu krađu na svim nivoima. Protest vodećih opozicionih partija koji je usledio jedva da je okupio 2.000 ljudi, mahom partijskih aktivista. Nakon što je Vučić pokazao dobru volju da u Skupštinu ipak propusti tvrdo desnu koaliciju Dveri–DSS, kojoj je do tada za prelazak cenzusa navodno falio samo jedan glas, sva priča o izbornoj krađi prestala je, a opozicija stavljena na uzicu.Posve očekivano, malo kome je bilo stalo da se zauzme za bilo koju od tih partija.
S druge strane, naizgled opšteprihvaćenateza o “apatičnoj omladini” obiće mu se o glavu. Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd dve godine strpljivo je gradila slučaj protiv Beograda na vodi, uz nekoliko dosta zapaženih protestnih akcija, najavljivanih i prenošenih prvenstveno putem društvenih mreža. Na izborima nije podržala nijednu partiju, niti je pozivala da se na njih izađe. Da je postala trn u oku, ali i stekla određeni društveni legitimitet, svedoči i činjenica da je režim na jednoj beogradskoj opštini podmetnuo sopstvenu izbornu listu sa njenim nazivom i simbolima.
Nakon što su informacije o državnoj upletenosti u slučajSavamala zapalile društvene mreže, a vlast odlučila da se napravi blesava, ova inicijativa sazvala je protest. Sve su šanse da ih je masovnost odziva iznenadila, ali zasigurno ne u meri u kojoj je zapanjila Vučića. Organizatori su do tada stekli bazično poverenje, a režim zasluženu mržnju u očima do juče “apatične” omladine.Onekoja zapravo sve vreme u postojećoj ponudi partija sasvim ispravno vidi samo različite brendove jednog istog proizvoda koji jojzagorčava život, sada suu najmanju ruku spremni da zajedno protestuju, horski uzvikuju Čiji grad? Naš grad! i razgovaraju sa sebi sličnima. Polje za javno plasiranje i borbu ideja otrglo se kontroli i izlilo na ulice, te na društvene mreže.
Ideološko šarenilo “srpskog proleća”
Ipak, u Srbiji se, kao i drugde, pokret do sada nije jasno ideološki profilisao.To je, uostalom, sasvim očekivano u ovoj fazi razvoja i kontekstu koji smo iznad skicirali. Čini se da su u društvu i daljedosta široko rasprostranjene ideje o tome da problem nije u sistemu već u njegovom nedoslednom sprovođenju: u nedostatku “vladavine prava”, u “loše sprovedenim” privatizacijama, u tome što je prevelika moć i dalje koncentrisana u rukama državne birokratije. To je sveprisutna retorika kojom se svaka dosadašnja vlast koristila pre i nakon stupanja na vlast. Drugim rečima, u pitanju su ideje koje se konstantno prenose putem medija i čine sastavni deo vladajućih ideja jednog društva.
Rast popularnosti i izborni uspeh partije nekadašnjeg ministra privrede, Saše Radulovića, pod apolitičnim nazivom Dosta je bilo!, predstavlja najočigledniji savremeni simptom tog problema. Radulović je krajem 2013. godine napustio SNS-ovu vladu, nezadovoljan time hroničnim kršenjem tržišno-administrativnih regulacija i time što je sama vlast ta koja navodno “koči reforme”. Kap koja je prelila čašu bili su gotovo beznačajni ustupci vlade prema sindikatima, prilikom izradenovog, krajnje neoliberalnog Zakona o radu. Takav zakon deo je rasprostranjenog neoliberalnog napada na radna prava, zbog kog se proteklih nedelja štrajkuje i protestujeuFrancuskoj. Francuski predsednik pokušava da ga zavede dekretom, dok je u Srbiji usvojen bez javne rasprave.
Organizacija koju je Radulović nedugo zatim osnovao uspela je da se predstavi kao nekakav pokret poštenih i racionalnih ljudi koji zahtevaju “vladavinu prava” i vešto barataju društvenim mrežama, što je uspelo da privuče deo razočaranih liberala i omladine i u aprilu se sabere u solidnih 6.02% glasova. Dosta je bilo! najaktivnije od svih parlamentarnih partija poziva na učestvovanje u beogradskim protestima.
Iluzorno je očekivati da će vladajuća ideologija koja usred rekordne nezaposlenosti i rastućeg siromaštva uspeva da u prvi plan probije mantru o večnom nedostatku “pravne države” izostati iz bilo kakvog bunta protiv kog god aktuelnog režima. Iz našeg iskustva, toj ideologiji jednako su podložni i štrajkač u “Ikarbusovom” pogonu i hipster frilenser koji ne vidi problem u estetizaciji siromaštva žitelja Savamale, ali vidi u rušenju njihovih domova.
Takav je, dakle, slučaj i na ovim protestima. Najjasniji pokazatelj ideoloških kolebanja i stepena političke artikulacije unutar pokreta je sam dijapazon govornica i govornika– od kvir feministkinje Zoe Gudović, koja je u svom obraćanju pozvala na jedinstvenu borbu svih potlačenih protiv kapitalizma, do reditelja Janka Baljaka, koji je pored davno izanđalog podsećanja na to da je nekadašnji radikal Vučić mrzeo Zorana Đinđića a voleo Ratka Mladića, doslovce poručio da je ključni problem njegove vlasti manjak ukusa.Vučić i njegov režim uistinu su nepresušan izvor materijala koji opozicionim medijima, partijama, satiričarima i analitičarima pruža mogućnost da se svakodnevno bave time kako nešto radi,umestošta i zašto radi.Jer, tu niko od njihzapravo ne bi imao šta da suštinski zameri.
Ideja Beograda na vodi zapravo počinje dvijehiljaditih
Projekat izgradnje ekstremno luksuznog naselja koje je još u fazi 3D skice počelo da se koristi za potrebetemeljnog rebrendiranjagrada, ne bi li se neki strani investitor crtežom staklene kule ubedio da uloži kod nas a ne kod Hrvata, nije, dakle, puki slučaj autoritarnog vladara koji ne bira sredstva da ispuni neku svoju iracionalnu, megalomansku zamisao i jednog dana, recimo,završi ovekovečen na fresci kako kao ktitor u ruci drži maketu šoping-mola u obliku pakovanja za šampon.Scena je možda komična, ali je analiza na kojoj počiva površna. Ideja o ovakvom projektu neraskidiva je od ranih dvehiljaditih godina, kada seneoliberalizam učvršćivao u Srbijikao ključza transformaciju privrede u “otvorenu”, “preduzetničku”, “modernu” i “konkurentnu”.Seže do prve vlade Demokratske stranke i obećanja da će integracije u evropsko i svetsko tržište i dolazak stranih investitora preporoditi zemlju. Šesnaest godina kasnije meta je ista, isto je i rastojanje, a spomenik koji Vučić namerava da podigne Zoranu Đinđiću neskriveni je simbol ovog kontinuiteta.
Poput dosadašnjih privatizacija privrede po modelu privlačenja stranogkapitala, projekat Beograd na vodi formalno se bazira na stranim investicijama i kreditima, dok je u stvarnosti država ta koja će se odricati prihoda i, bez jasnih garancija stranog investitora, iz budžeta izdvajati ogromna sredstva za njegovo sprovođenje u delo. Izmeštanje stambenih i objekata namenjenih kulturi i razonodi, kao i transportnih rutaiz centra grada zarad džentrifikacije kao motora urbanog i nacionalnog “razvoja”, direktnesu posledice ustupanja javnog gradskog zemljišta privatnom kapitalu. Temeljnu kritiku privatizacije i ekonomskog razvoja zasnovanog na privlačenju direktnih stranih investicija, kao i nametanja mera “štednje” zarad otplate nametnutog javnog duga, do sada je sa margina političkog života nudila jedino malobrojna antikapitalistička levica.
***
Kraj prvog dijela
Jelena Lalatović je apsolventkinja studija književnosti, feministkinja i članica Marks21. Matija Medenica je sociolog i član Marks21.Vladimir Unkovski-Korica je član Marks21 u Srbiji i Counterfire u Britaniji. Takođe je u uredništvu sajta LeftEast i predaje istoriju na Univerzitetu u Glazgovu.
