Desetine hiljada ljudi širom Srbije protestuje, sada već svakodnevno, u borbi za društvenu pravdu. Nezadovoljstvu su zamah dali studenti, kojima su se ubrzo priključili i učenici srednjih škola, građanstvo, poljoprivrednici, glumci, umetnici, a onda i prosvetari, radnici i advokati. Vlast je, do sada pokušavala isprobanim metodama ugušiti proteste: targetiranjem studenata kao stranih plaćenika, pokušajem potkupljivanja stambenim kreditima za mlade, a onda i otvorenim pretnjama i izazivanjem sukoba, od kojih je najbezumnije organizovano zaletanje automobilima na demonstrante. Međutim, svaki ovaj pokušaj rezultirao je još odlučnijim i masovnijim otporom. Na poziv studenata i poljoprivrednika na Trgu Slavija u Beogradu 22. Decembra prošle godine preko 100 hiljada ljudi okupilo se u tišini, što je najveći protest u istoriji Srbije. Poslednji slučaj gaženja studentkinje Pravnog fakulteta dodatno je probudio bes i rezultirao najvećim decentralizovanim protestima širom zemlje, pa je broj gradova u kojima je bar jednom održan protest u poslednja tri meseca sada narastao na 103, a u većini ovih gradova zabeleženi su najveći protesti od 2000. godine, saopštio je Arhiv javnih skupova.
Serija nesrećnih događaja
Povod za kulminaciju (više)decenijskog nezadovoljstva koje je preraslo u svakodnevne proteste bio je pad nastrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. Tada je stradalo 15 ljudi, od kojih dvoje dece, a dve preživele osobe su u teškom stanju. Samo 4 meseca nakon što je drugi put i bez upotrebne dozvole svečano otvorena Železnička stanica čija je rekonstrukcija trajala 3 godine i koštala 65 miliona evra, deo te zgrade se srušio i u sekundi odneo 15 života. Ovo je bila poslednja u nizu brojnih afera vladajuće stranke, sa smrtnim ishodom.
Srpska napredna stranka (SNS) na čelu sa trenutnim predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na vlasti je već trinaestu godinu. Za to vreme, ova stranka je preuzela kontrolu nad svim institucijama i medijima, i učvrstila svoju poziciju vladavine strahom i nasiljem, obezbeđujući ubedljivu pobedu na svakim izborima koje sama raspisuje kad im i pod kojim uslovima odgovara. Zahvaljući tome, u prethodnim aferama u kojima je povezana sa koruptivnim poslovima i kriminalom, ova vlast uspevala je, ne samo da izbegne odgovornost, već i da preokrene narativ po kome se nesrećni događaji dešavaju sami od sebe, a zločini nazivaju tragedijom.
To su pokušali i sada. Samo nekoliko sati nakon nesreće koja je zauvek obeležila Novi Sad, pre nego što smo saznali šta se tačno desilo tog petka, predstavnici vlasti, uključujući i predsednika zemlje, saopštili su da, prilikom rekonstrukcije, jedino nadstrešnica nije renovirana. Izokretanje stvarnosti uz pomoć režimskih medija do sada je bila uobičajena i uspešna strategija vlasti. Samo je sad dara prevršila meru. Ljudi su bili besni, tužni, šokirani, a najviše uplašeni – stigli smo do tačke kada korupcija ubija, više nigde nismo bezbedni. Više od 10 hiljada ljudi protestovalo je na ulicama Novog Sada 5. novembra, i tom prilikom su crvenom bojom i kamenicama zasute prostorije vladajuće SNS.
Isto veče, predsednik Srbije došao je u Novi Sad kako bi ispred tih prostorija i nekoliko stotina pristalica povratio kontrolu i simbolički odbranio SNS. I zaista u narednim danima, uz krizni PR, medijsku mašineriju, zastrašivanje, hapšenje i pritvaranje aktivista, a sa druge strane, uz poslovičnu nesnađenost opozicije i neorganizovanost građana, delovalo je da će i ovoga puta uspeti u tome. Ali, usledila su dva nepredviđena događaja: javno progovaranje inženjera angažovanog na projektu rekonstrukcije Železničke stanice i studentski bunt.
Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje
Dan nakon pada nadstrešnice, inženjer Zoran Đajić, konsultant za kamen angažovan na projektu rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu, je uživo u programu kablovske televizije N1 ukazao na niz propusta koji su doveli do narušene nosivosti objekta i posledičnog rušenja nadstrešnice sa smrtnim ishodom. Iako je slao upozorenja i preporuke, Đajić se osećao odgovornim za smrt petnaestoro ljudi jer je možda mogao da insistira više. Tako nas je, sluđene i ubijene u pojam pod ovom vlašću, podsetio na ono što smo gotovo zaboravili – odgovornost. Tako je Đajić postao zaštitno lice protesta, koga javnost i mediji kojima je dostavio celokupnu dokumentaciju čuva od pritisaka.
Akcijom Zastani, Novi Sade građanke i građani su 15. novembra u 11:52h prekinuli sve aktivnosti i tišinom od 14 minuta, minutom ćutanja za svaku žrtvu, odali poštu nastradalima. Već narednog petka u 11:52h, simbolično u vreme kada se nadstrešnica srušila, širom Srbije blokirane su raskrsnice za minut više, pošto je jedna povređena osoba u međuvremenu preminula u bolnici. Petnaestominutno blokiranje raskrsnica u tišini, postala je redovna akcija petkom širom Srbije. U nameri da delegitimizuje blokade, a izbegavajući upotrebu policijske sile, vlast je pribegla izazivanjem nasilnih incidenata među okupljenim građanima. Tokom prve blokade akcije Zastani Srbijo ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu fizički su napadnuti i studenti i studentkinje. Ubrzo se otkrilo da napadači koji su glumili užurbane prolaznike zapravo funkcioneri SNS.
Ako građani prethodno nisu imali odgovarajuću reakciju na napade aktivista SNS-a, imali su je studenti. Tri dana nakon napada, studenti i studenkinje blokirali su Fakultet dramskih umetnosti, a nekoliko dana kasnije, u znak solidarnosti, pridružile su im se kolege blokadom zgrade Rektorata, Filozofskog, Filološkog i Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. A onda, iz sata u sat, jedan za drugim, kao domine, blokirani su fakulteti širom Srbije. Ubrzo se studentima pridružuju i učenici i učenice srednjih škola, koji započinju petnaestominutne blokade ispred svojih škola. Kako su to rekli na jednoj od Instagram stranica “Maloletni smo, ali ne i nebitni”. Studentkinje i studenti su ujedinjeni u zahtevima: objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih i privedenih na protestima, procesuiranje napadača na studente i profesore, povećanje budžeta za visoko obrazovanje za 20%. Blokirani su skoro svi fakulteti u Srbiji, pa čak i neki privatni fakulteti, što ove proteste čini najvećim studentskim u našoj zemlji od 1968. godine, i među najvećim u Evropi u poslednjih nekoliko decenija.
Deca su ukras sveta, direktna demokratija cveta
Godinama opanjkavni kao apatični, apolitični i nezainteresovani za bilo šta osim sebe i telefona, mladi su nas zasenili neustrašivošću, zadivili rečitošću, inspirisali organizovanošću, bodrili duhovitošću. Pojavili su se niotkuda, pametni, plemeniti, dostojni. Njihova borba zasnovana je na principima direktne demokratije – sve odluke donose zajedno raspravom na plenumima. Organizovani su u radne grupe zadužene za bezbednost, prehranu, strategiju, medije… Nastupaju kao kolektiv, nema vođa ni predstavnika, postoji pravilo da se niko više od jedanput ne može pojaviti u medijima. Vrlo domišljato, kako niko pre njih nije uspeo, izbegavaju zamke vladajuće stranke.
Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću su poručili da nije nadležan, što je verovatno najteži udarac koji su mu zadali, i odbijaju da uopšte razgovaraju sa njim. Oni se obraćaju direktno institucijama – obrazovnim, pravosudnim ali i porodici- i ne nasedaju na pozive na pregovore. Na sumanute izjave predstavnika vlasti da su deca vlasništvo države ili predsednikove pretnje Kobrama, odredom vojne policije specijalne namene, oni odgovaraju pevanjem dečijih pesmica čiji stihovi glase “deca su ukras sveta”, “lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli”, “jer sve dečje staze vod od igre do slobode” i preformulisani “zakleo se student u cvet i u med, da će u državi da napravi red”. Dečije pesmice pokazale su se neobično subverzivnim i na više nivoa snažnim glasom otpora, naročito kada ih peva nasmejana omladina na ulicama. Uprkos raznim pokušajima i sve češćim fizičkim napadima na studente, vlast ostaje nemoćna pred snagom duha i kreativnosti studentskog pokreta.
Svi u blokade?
To što su studentska gibanja svima nama donela nije reverzibilno, šta god da se desi nema nazad. Nije pošteno prema studenskoj nepokolebljivoj borbi da skačemo u kraj i obazrivo prognoziramo učinke i posledice. Šta god da bude bilo, oni su već mnogo toga postigli – vratili su nam život i veru u pravednije društvo. Podsetili su nas šta znači solidarnost, odgovornost, zajedništvo. Dirljivo nam svakog dana iznova pokazuju da je ljudska vrednost u tome da čuvamo jedni druge. I mi slušamo – građanke i građani organizuju spremanje hrane i dostavljanje potrepština studentima, pridružuju im se u zahtevima na uličnim blokadama i protestima.
Nakon dvomesečne blokade svih univerziteta u Srbiji, vlast još uvek nije utvrdila odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Studentski pokret predstavlja najveći izazov vladajućoj garnituri od kako je došla na vlast 2012. godine – ukoliko bi uistinu ispunili zahteve, to bi značilo propast SNS, dok ih ne ispunjavaju, a studenti ne pristaju ni na šta manje, protesti se šire i zhvataju sve šire delove društva. Vladajuća SNS nema kontrolu i svakodnevno srlja pogrešnim potezima: pretnje nastavnicima koji započinju štrajk i pretnje roditeljima da će im država oduzeti decu ukoliko ih ne pošalju u školu, rezultirala je još većim protestima ispred osnovnih i srednjih škola, i jača solidarnost među učenicima, roditeljima i nastavnicima. Opozicija, nikad jasnije suočena sa sopstvenom nesposobnošću da artikuliše društveno nezadovoljstvo, tihuje u pozadini, nedorasla političkoj mudrosti studentskog pokreta. Ovo je prilika da i oni preispitaju dosadašnje načine delovanja.
Svakog dana preplavjuju nas vesti od zla gore. U međuvremenu, u požaru doma za stare sumnjive dozvole za rad izgorelo je 8 ljudi a sedmoro je povređeno, obrušilo se još nekoliko plafona. Takve vesti rasplamsavaju borbu protiv korumpirane i bahate vlasti, a podrška stiže i iz regiona i dijaspore. Studenti pozivaju na generalni štrajk, priključuju im se pojedini nastavnici, radnici Elektroprivrede Srbje i Kolubare, bibliotekari, svakoga dana sve više ljudi objavljuje da će u petak 24. januara obustaviti rad, bojktovati prodavnice i restorane, očekuju se celodnevne blokade. Na kraju, ovo je možda odsudni trenutak ne samo za Srbiju već i šire. Studentkinje i studenti vode našu borbu i pokazali su da znaju kako. Sad je red na nas ostale da ih vidimo i razumemo, kako je to iskreno tražila studenktinja iz Niša. Sve mora da stane, da bi naše društvo krenulo.
